2019-03-17 Reminiscere

Reminiscere – Isaija 5,1-7  17.03.2019.

Seti se Gospode, svoje samilosti i ljubavi, jer su od večnosti.

Tako se molio psalmista – a današnja nedelja stoga nosi Njegovo ime – Reminiscere
Seti nas se: Obrati pažnju na nas. – Možda je to i naša molitva. Zato slušamo proroka Isaiju: Pevaću sada dragome svome, pesmu dragaoga svoga o vinogradu njegovom.

Čitali smo. – Prorok kao pevač. Sprema se za pesmu. Priprema one koji ga slušaju, priprema ih na ljubavnu pesmu. – Počinje kao guslar. Jer vinograd je slika njegove voljene. U Solomonovoj Pesmi nad pesmama to iscrpno čitamo, -- dakle, uštimava se ljubavna pesma.

Pojac može biti siguran u pažnju sovojih slušalaca.
Vinogradar ima lep vinograd. Čovek koji voli, ima svoju dragu. Ali šta će biti sa njima – to je još uvek zanimljivo.
Vinogradar neguje i orezuje svoj vinograd, neguje i brine o svojoj dragoj, opisuje pesma.
Poslušajmo početak pesme: Moj dragi je imao vinograd, na padini rodnog brega. Okopao ga je i iskrčio kamenje, pa najbolju lozu posadio. Sagradio je kulu -staržaru usred njega i iskopao muljaču.
To je početak pesme, a ona se ovako nastavlja:
Nadao se da će roditi grožđe, a on rodi vinjagu.
Sada već naslućujemo – neće biti srećnog kraja. Sav trud ljubavi je izgleda uzaludan. – Tragična ljubav. – To je i kraj pesme.
Naravno, mi odavno znamo da je ljubav nemoguće prisiljavati. Ona se ili pojavi ili ne. Da, pesma se završava, otpevana je do kraja.
Ono što je počelo kao ljubavna pesma, dobija sasvim drugačiji ton. Ljubavna pesma postaje tužna priča, razočarana ljubav.
Vinogradareva draga mu ne uzvraća ljubav. Može li takva pesma biti uspešna – ili pojac mora da računa na zvižduke iz publike jer niko ne želi da sluša tako nešto?
Pevač, međutim menja poziciju u svojoj pesmi. On više ne peva o svom prijatelju, već i sam uskače u njegovu ulogu i izaziva svoje slušaoce da mu daju savet, zapravo i više od toga, poziva ih da presude. Šta da čini sa

svojom dragom? Slušaoci više ne mogu da se jednostavno zavale u svojim sedištima i da sačekaju kraj priče. Već:
„Sada, žitelji Jerusalima i vi, Judeji, presudite između mene i moga vinograda. Šta se još moglo učitini za moj vinograd, a da ja nisam učinio? Kad sam se nadao da će roditi grožđe, zašto je rodio vinjagu? Reći ću vam sada šta ću uraditi sa svojim vinogradom. Ukloniću mu živicu i biće opustošen. Razvaliću zid oko njega i biće izgažen. U pustolinu ću ga pretvoriti, neobrezanog i neokopanog; u njemu će rasti drač i trnje...

Slušaoci su izazvani da izađu iz svoje uloge. Sudite! Recite!
Šta biste vi uradili, pita prorok.
Ljubav je prešla u bes. A šta da kažu slušaoci: treba li da kažu, ostajući u istoj slici: „U pravu si, ostavi se vinograda. Povuci crtu, nema više smisla da se mučiš.“ Ili treba li da sa savetuju da pokuša još jednom?!
Ali nema više za šta. Sva moguća pažnja je već bila uzaludna. I sad... Perspektiva se još jednom menja: pesma zapravo ne govori o ljubavi između muškarca i žene, već o Božijoj ljubavi prema svom narodu.
Oni koji su bili slušaoci, a treba da budu i sudije, su na kraju oni na koje se sve to odnosi. Osuda, koju su možda izgovorili u svojim mislima, u svom srcu, da jednom se mora povući crta, ona pada na njih same. Tmuran je kraj pesme.
U pustolinu ću ga pretvoriti (vingrad), neobrezanog i neokopanog, u njemu će rasti drači trnje. I zapovediću oblacima da ga kišom ne zalivaju. Jer vinograd Gospoda nad vojskama jeste narod Izraelov, a Judeji vrt miline njegove. Nadao se pravdi, a kad tamo – krvoproliće; pravednosti se nadao, a kad tamo - vapaj.

Priča postaje neprijatna za slušaoca. Pevač ne govori o krizi u odosima komšija, već o njima: otkrivaju da je sam Bog vinogradar, narod njegov je vinograd.
Pevač ne peva o bilo kome, on peva pesmu o njima samima. Kako sad da savetuju i sude, jer upitani su sa sud. Isaija priča veoma ljudski o Božijoj, veoma neobičnoj, ljubavi prema ljudima. Dakle, Bog nije distancirani

posmatrač sa nebeskih visina, već Bog koji voli i moli. Bog koji čezne za ljubavlju. Bog koji voli – želi da bude voljen.
On se bori za svoj narod. Mami ga. Svoje ljude on okružuje svom svojom dobrotom. Srce mu privrženo njima. Zato želi da bude voljen – svim srcem, svom dušom i svom snagom. Ljubav čezne za odgovorom.

A nastaje iz razočarane ljubavi?
„U pustolinu ću ga pretvoriti, neobrezanog i neokopanog, i zapovediću oblacima da ga kišom ne zalivaju.“

Kakva je to slika Boga?
Slika koja nije u skladu sa onim kako mi Boga zamišljamo.
Zar Bog ne mora da čuva, pazi i štiti, jer je on dragi Bog. Prorok kaže: ne: Ne, Bog to ne mora. Bog može i ono drugo da čini, da vinograd ostavi bez zaštite. Možda nas to plaši. Bog koji voli, nije „dragi Bog“. Ozbiljne su reči koje slušamo. Pasija je strast.
Kako za bes tako i za ljubav kažemo da se rasplamsava.
Ko može biti besan kao ljubav? Hoće li ona sa osmehom da posmatra voljeni vređa, ponižava, lomi, bude izložena slepom nasilju i razaranju,“ rekao je jednom neko u meditaciji.
Isusa pitaju koja je najveća zapovest. Voli Boga i svog bližnjeg, kao samog sebe. Od proroka čujemo:
Nadao se pravdi, pravednosti, a kad tamo – krvoproliće, vapaj.
A ipak, u ovoj pesmi Bog ipak ne prodaje vinograd, niti traži drugi. To jeste i ostaje njegov vinograd, iako je opustošen.
Da, ovo je pesma za razmišljanje. Ostaje naše pitanje: prepušta li Bog ljude sebe samima?
Ukloniti – opustošiti, razoriti, razvaliti, izgaziti, presušiti-. Otavljen.
Pod kožu nam se uvlače ove reči, uznemiravaju.
Treba da nam je jasno da Isaija hoće da osetimo Božiju bol. Bukvalno nas obavija bolom. Neostavlja nas da budemo sa strane.
No, osećati bol je uvek i znak života, čak i znak ljubavi. Kao što je ljutita ljubavna pesma, još uvek ljubavna pesma.
Još jedom – u pesmi Bog ne prodaje vinograd, niti traži drugi. On jeste i ostaje njegov vinograd. Tako važi i sledeće:

„Nema mesta koje je bez Boga. Bog je svuda. On se nalazi u svakoj patnji i sam podnosi svaku kaznu. Ono što se nama događa, ne ostavlja ga ravnodušnim. Ono što se njemu događa, tiče se i nas. Mi se nalazimo na istom putu“, piše Eli Vizel, preživeli iz Aušvica.

Diterin Bonhofer je jednom pitao:
Da li smo još upotrebljivi za Boga?
I smo nemi svedoci zlih dela, namazani smo svim bojama. Savladali smo umetnost pretvaranja i všeznačinih govorancija. Na osnovu iskustva smo nepoverljivi prema drugim ljudima i često im ostajali dužni istinitih i slobodnih reči. Samleli su nas nepodnošljivi konflikti. Jesmo li još upotrebljivi?“
Prorok peva – govori o patnji Božijoj.
Nalazimo se u doba stradanja, posta.
Božija pasija. Njegovo stradanje. On umire zbog bezbožnosti sveta. Božija pasija. Njegova strast.
Do poslednjeh daha se davao nama.

I udaljenost od Boga, napuštenost. Isus pita „Zašto? Zašto si me ostavio?“ A kada je umro, onda Bogu više ništa ljudsko nije bilo strano. U Hristu su zajedno pasija, patnja Božija i patnja ljudska. A zašto – da ljubav ne umre – ni u Bogu ni u nama.
A za kraj:
Iz judejske tradicije Midaš (tumačenje), ovo se priča: „Imao jedan kralj baštu sa lozom, smokvom, narom i drugim voćkama. Odlučio je da baštu poveri najamniku. Posle više godina prolazio je pored svog imanja. Sve je bilo puno trnja i korova. Odmah je odlučio da poseče sve drveće i doveo je drvoseču. No onda je među trnjem uočio ljiljan kako cveta. Prihvatio je cvet i omirisao njegov predivan miris. Odmah se odljutio.“

Mir Božiji koji prevazilazi svako razumevanje, čuvaće vaše srce i vaše misli u Hristu Isusu.


Amin

 

Anna-Louise Zimdahl