2018-10-21 21. Ne po Danu Svetog Trojstva

Jeremija 29, 1.4-14a       21. nedelja po Pedesetnici        

 

Već sam video kako se nazire pitanje. Pri svakom dužem putovanju autom, ponekad već nakon par kilometara: „Tata, kad stižemo?“ Deca se naravano raduju poseti baki i deki, brdima i jezeru. Ali ti mališani jednostavno nisu umeli da čekaju. Oni još uvek nemaju osećaj za vreme, prostor, koliko je vremena potrebno da se stigne odavde do tamo. Roditeljska mašta je redovno bila na ispitu, kako bi deca kroz igru, zagonetke, zadatke opažanja ili uz pomoć kasetofona zaboravila naporno putovanje, - mrtvo vreme koje nikako da prođe…

“A kada ćemo opet biti kući?” – Elitu Izraelskog naroda je mučilo nestrpljenje. Bili su prognani u vavilonsko zarobljeništvo i mučila ih je nostalgija. To predstavlja sliku kako su se morali da se osećaju i progranici mog detinjstva, koji su iz Istočne Pruske, Šlezije, Sudetije (današnja Češka) ili Bačke stigli u švapsku oblast. Kasnije kao dušebrižnik, u njihovim domovima  sam viđao poneku sliku iz nekadašnjeg zavičaja ili su mi pokazivali nekoliko fotografija koje su uspeli da ponesu. Na osnovu boje glasa kojom su o teme pričali, zaključio sam: i nakon desetine godina još uvek je bolelo, iako su u međuvremenu imali svoju kuću i saživeli se sa okolinom.

Prorok Jeremija primenjuje nešto poput pismenog dušebrižništva. Od Boga je dobio nalog da piše prognanim sunarodnicima. Hoće i želi da ih odgovori od detinje nestrpljivosti, od onog osećaja koje je poznato svakom detetu koje živi u tuđini. Osećaj, koji je za mnoge ponovo aktuelan, za one koji kod nas stižu jer su prognani ratom i nevoljom. Modernim jezkom govoreći, Jeremija kaže: samo se nemojte suprotstavljati integraciji. Nemojte popustiti pred iskušenjem da se u tuđoj zemlji učaurite među svoje, koji ne uče jezik, ne žele da se upuštaju u običaje i navike javnog života. Ne tako, već vi treba da se ukorenite, da gradite kuće, učite zanate, zasnivate porodice, da se život odvija na novom mestu. Samo ako učestvujete u izgradnji države i potpuno se zalažete za opšte dobro, imaćete i vi koristi: želite državi najbolje. Molite se za tu zemlju i ljude, za dobre vlasti, a bih dodao i za održanje demokratskih pravila igre, koja se tako bezobzirno i glupo javno podrivaju. Ne dozvolite da vas populistički proroci varaju, bi Jeremija možda danas rekao.

Sve je to u redu, ali to još ne budi snagu i hrabrost, da se uprkos sopstvenim životnim ranama i razočaranim nadam, zaista tako i živi. A kao Reč Božija, Jeremijino pismo ne govori samo prognanim prodicama, već želi i sve nas da dotakne. Zato sam srećan, što Bog dozvoljava da pogledamo u njegovo srce kada kaže: Jer, ja znam naume koje imam za vas: misli mira sam vam namenio. Ne treba da se unatraške uplićete kroz večno razmišljanje o ranama iz prošlosti. Šalom, mir i pravednost se zovu budućnost, - a ne beskrajna patnja i bol, nastale iz stalnog obnavljanja egoizma, zavisti, osvetoljubivih misli, kao i mentalita žrtvovanja ljudi i naroda. Imam dobre naume za vas, kaže Bog. To treba da stigne i do nas, danas.

Kada Bog nešto misli, onda se nešto i dešava, postaje stvarno. Od prvog dana stvaranja to je tako.  Bog svoje čovečanstvo daruje šalomom, mirom, radošću, ispunjenim životom. – Ali gde i kako se to dešava? pitamo se. Mi to još ne vidimo! Kada ćemo stići…? – Na ta pitanja srca, Bog po pravilu ne odgovara sa „tada“, sa datumom u prostoru i vremenu, već budi odgovor/rezonancu iz našeg srca kroz njegovu reč. Tiho, nenametljivo, blago. „Ja znam naume koje imam za vas: naume za mir, za budućnost i nadu.“ – meni to zvuči kao poziv: da li će moje srce rizikovati da veruje iako se još ne vidi da smo „tu“, stigli u Božiji mir. Možda je rezonanca iz mene, odgovor u vidu uzdaha: „Ti Bože, znaš!“.

Nešto što je položeno u moju molitvu, u moje Amin: Ti Bože, znaš! Ti znaš šta je samnom, moje čežnje, borbe, često i porazi. Ti o svemu znaš. – Ti znaš i šta je sa čovekom koga vidim u tramvaju, bilo da ima ozaren ili tužan izraz lica. Znaš stanje srca mog bližnjeg, mojih saradnika, a i onih koji mi zdadaju muke. Ti to znaš. – A u svemu veoma dobro znaš, šta je to što ti nama misliš, koje misli i naume imaš za moj mali, ponekad veselo, ponekad izazovan život. Ti Bože, znaš, o tvojoj volji za život koja nikad ne prestaje, pri kojoj istrajavaš u odnosu na sva svoja stvorenja. Ti Bože, znaš -  i jačaš moje poverenje.

Sledeća rezonanca u meni postaje pitanje, koje se budi: „Šta predstoji?“ – Ako Bog na osnovu svoje ljubavi želi da svi mi stignemo, onda to ne znači: svi možete udobno da se smestite u ljuljašku- a ja ću da ljuljam... Već to znači: potrebni ste mi za mir, sa svim vašim čulima i svom snagom! Ako, o Bože, tvoje misli mira, a ne patnje, stoje nad našim životima i prožimaju našu svakodnevicu, šta meni onda predstoji?

Da gledam, a ne da skrećem pogled, kao što su to čini sveštenik i Levit kada su videli čoveka koga su opljačkali i ranili razbojnici. Predstoji, da ja – ali i mi kolektivno kao narodi i nacije – preuzimamo odgovornost da bi Božija dobra budućnost mogla da raste. Odgovornost i za ono loše učinjeno. Dobar primer toga: Beogradski nadbiskup Hočevar je u susret obeležavanja 100-godišnjice završetka 1. svetskog rata, pozvao na molitvu za mir i pomirenje naroda i religija – tako preko neophodnim raspaloj nepomirenoj bivšoj Jugoslaviji, ali i Evropi sa svim prisutnim iskušenjima.  – Kada ćemo već jednom stići, mi veliki i mali? – Ti Bože, znaš, moje srce, mog bližnjeg, tvoju volju za mir i budućnost. Ti znaš, a svakog dana iznova mi pokazuješ: šta predstoji?

Amin.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus