2018-09-30 Michaelis

Otkrivenje 12, 1-12                        nedelja       

 

Da li znate odakle potiče kolektivni nadimak – „nemački Mihailo“? Tačno: Nemci su za svetca, zaštitnika svog naroda izabrali Arhanđela Mihaila. Car Oton Veliki je rekao: Dosta je bilo! – A odnosilo se na pljačkaške pohode Ugara i njihovog prodiranja ka zapadu koji su trajali destine godina. Bitka na Leškom polju 955. godine je Nemcima donela pobedu. U toj bitci je car Oton na svom barjaku nosio Arhanđela Mihaila. Davno pre toga, u Evropi su postojale crkve i planinski vrhovi koji su nosili Mihailovo ime. Na primer Monte Gargano u južnoj Italiji ili Mon Sen Mišel u Bretanji. Ali od ovog trenutka su crkve učestalije birale tog svetca, setimo se „Hamburškog Mihaila“, sa poznatim baroknim tornjem koji je kasnije nastao ili setimo se Hildeshajma, Fulde, Kraljevske katedrale u Špejeru itd. A i ovde u Begoradu, nakon što je zbačen “turski jaram“, kao što ljudi kažu, prva crkva koja je građena u slobodi je Saborna crkva, tj. pravoslavna crkva posvećena Svetom Arhanđelu Mihailu, koja se svojom kupolom zlatnog ruba izdiže nad Savom.

Za mene je veoma dirljivo kako su ljudi ranijih vremena uvek iznova molili Boga za zaštitu, jer nam je život u stalnoj opasnosti. Mi iz modernog doba to lako zaboravljamo, jer nam je medicina, tehnika i nadajmo se mudra politika život učinila mnogo sigurnijim nego što su to ljudi ranijih vremena mogli da iskuse. Ali da tu nešto može da se okruni i postane strašno, ako državnici, privrednici, oni koji formiraju različita mišljenja više ne mogu da vladaju situacijom ili je namerno razaraju, tu pritajenu nesigurnost mnogi osećaju u današnje vreme.

Ono što pritajeno vreba u životu je teško i formulisati. Biblija nam u tome pomaže svojim slikovitim jezikom punim simbola. Ono što rečima nije moguće izreći, mogu slike da iznesu na svetlost: aždaja, stara zmija, đavo i Satana, su oličenje zla, večne suprotnosti dobra… - Je li to zaista večni suparnik?, uzvraća pitanjem Duh Božiji, koji je inspirisao Bibliju. Istvremeno on daje odgovor i u vidu vizija, od kojih je videlac apokalipse skoro zanemoćao: Ne! Nipošto neće Aždaja konačno pobediti! Koliko god da besne zlo, nasilje, zagriženo ubijanje. Kao što je zlo besnelo u vreme progona hrišćana, tako i danas kada se slede neki interesi, teror, haldnokrvni planovi za samostalnu vladavinu putem rata, vređanje usijanih glava i ogoljavanje ljudi kroz društvene mreže.

Osećamo: zlo može da prodre kroz sve pore i pukotine života. Od Kaina i Avelja u ljudskoj ruci klin postaje alat za ubistvo, a smartfon sredstvo da se drugi špijuniraju ili ponižavaju. Dobro kojim se izgrađuju život, kultura, napredak, neizbežno zaraženi zlom čim se ljudima to učini korisnim. Aždaja. Ona nije samo spolja. Jadna je žena u porođajnim bolovima, čije dete treba da bude proždrto – to bi mogla biti žena koja se danas porađa u Alepu koga zasipaju bombama ili u gumenom čamcu negde između Afrike i Evrope. Slika žene i preteće aždaje razdire srce.

“Ali mora postojati neko mesto, gde je život slobodan od zla i svih nesretnih spletki”, priziva srce. Sigurno mesto, gde će biti obrisane suze, prolivane po hiljadu puta. Jovan daje slikovit odgovor: Sam Bog uzima stvar u svoje ruke. Rat na nebu radi rasčišćavanja. Arhanđel Mihailo predvodi nebesku vojsku – kosmička borba. Razbesnla Aždaja želi sve da uništi, pomela je trećinu zvezda. Kraj sveta. Ali i pored sve svoje sile, zlo nije u stanju da reč Tvorca liši moći. Jer je glasilo: „I vide da je bilo veoma dobro“, tako nam priča prva stranica Biblije. Na poslednjim stranicama Biblije, iz kojih smo danas slušali, takođe se govori o tom božanskom i iskupljujućem „veoma dobro“. Bog svoj svet i sve ljude koji pate ne ostavlja na cedilu.

„Ko je kao Bog?“ – je značenje imena Arhanđela „Mi-ha-il(ohim)“ ako bi se prevelo na srpski. Kao poziv vlasti, izazov: ko i koja propadljiva sila može da se meri sa Tvorce svih svetova, koji svoje čovečastvo i sva svoja stvorenja nezimerno voli? Ko, pa makar bio i toliko ispunjen zlom silom, može svet da baci u ponor, da bi na kraju trijumpfovalo ništavilo i hladna smrt? Umesto toga, stvarlačka rečenica Boga zaljubljenog u život: „I vide da je bilo veoma, veoma dobro! – Niko neće uspeti da se tako krjanje okrene od Boga u njegovoj ljubavi. To je poruka utehe, koju Bog daje proroku. Kao neka vrsta „pozadinskog znanja“ u slikama.

U prvom planu je patnja i čovek i priroda se muče do današnjeg dana. Poznato nam je to, a možda se i sami borimo sa nečim teškim. Sa teškim, strašnim gubitkom. Sa patnjom u bolesti za koju nema leka. Sa neuspehom, iako smo želeli da činimo dobro. Borimo se sa onim što vreba, strahom da mi ni svi moji planovi i preventive ne mogu dati konačnu sigurnost. A utešno saznanje je u pozadini, Božija borba za naš svet i naše duše, ali ono ne uskače tek tako lako u naše srce. Toliko je onih koji nemaju čemu da se raduju u svom životu!

No, ako sam dobro osluškivao, ova priča me izaziva, da ne dam mojoj stvarnosti poslednju reč. Već da pažljivo živim. Možda da u svojoj svakodnevici raspoznajem znakove, da susrete drugačije tumačim - kao da je Bog sasvim tiho na delu. Kosmička nebeska borba za život često u naše srce ulazi sasvim balgim komešanjem. Tako može da se desi da neki čovek za mene postane anđeo, a neki događaj, odraz za sasvim nov put.

Jer:  

 “Anđeli ne moraju biti ljudi sa krilima. / Oni hodaju tiho, ne moraju da galame, / često su stari, ružni i mali, anđeli. / Anđeli nemaju mač, nemaju belu odoru. / Možda je onaj ko ti ruku pruža / ili stanuje pored tebe, sa druge strane zida, anđeo. / Anđeo gladnom donosi hleb. / Bolesnom namešta krevet, / čuje, kada ga zoveš u noći. / Anđeo stane na put i kaže: Ne, / velik kao stub i čvrst kao stena - / ne morjau biti ljudi sa krilima, anđeli. (Rudol Otto Wimer) :-)

 

Ministar Hans-Frieder Rabus