2018-06-24 Ivanjdan

24.06.2018 (Ivanjdan, rođenje Jovana Krstitelja) Jovan 3, 22-30          

    

Znate li za tri najpoznatija evropska kažiprsta? Jednog od njih imam na slici koju sam doneo: Jovan Krstitelj, slika Matijasa Grinewalda, na isenhajmškom oltaru u Ezasu. Bosonog stoji u svom pohabanom ogrtaču, u levoj ruci drži knjigu, Sveto Pismo, a desnom pokazuje – izvan okvira slike. Njegov ogroman kažiprst jasno pokazuje: tamo, pored mene, je glavna osoba. A ko je to, otkriva nam simbolično jagnje uz Jovanove noge. Ono prednjom nogom čvrsto drži mali krst i istovremeno proliva svoju krv iz vratne arterije u zlatni pehar: Hrist koji svoj život daje za ludo i u grehu ogrezlo čovečanstvo. A ko zna latinski, njemu u oko upada i poruka između kažiprsta i nosa: Jovan se povlači, pokazuje kažiprstom i govori: “On treba da raste , a ja da se smanjujem.”

Čitamo iz Pisma: Jovan 3, 22-30

U suštini, mogli bi očekivati konkurenciju, zaključujemo iz ove biblijske priče. Isusa je krstio Jovan, a izgleda da sada on i njegovi učenici i sami krštavaju. Pošto toliko ljudi ide za Isusom, neki čovek hoće da zna: Koje krštenje je moćnije, original ili kopija, Jovanovo ili Isusovo? Jovan je mogao da odreaguje kao jedan, danas svetski poznat rob svog ega, koji se na primer državnicima obraća sa: “Vi kradete naše ideje, ugoržavate naše ekonomske prilike. Sve ću vas kazniti, jer sam ja najači i ima moja da se sluša, makar i silom!“

No, Jovan ipak zna: za razliku od industrije, nauke i izdavaštva u religiji nema autorskih prava. Tu na duge staze niko ne može ništa da ostvari bez harizme, bez Duha Božijeg. „Nijedan čovek ne može drugom da oduzme njegovo duhovno ovlašćenje, niti da umanji njegov uticaj, ako mu odozgo nije data veća harizma“, umiruje Jovan svoje uznemirene učenike. Pri tom nalazi predivnu sliku sa svoj odnos sa Isusom:

Mladoženja i njegov drug kao kum, svedok. „Kod mene i u mom krštenju radi se o očišćenju, o pripremi za Boga, o pokajanju - o duhovnoj preventivi za budućnost“, naglašava on. „Sa druge strane, kod Isusa se radi o prebogatoj sadašnjosti, o svadbi  - nebo se večnava zemljom. Radi se o proslavi, radosti, o životu u punini  - jer Bog je tu i pokazuje se kroz ovog neobičnog čoveka Isusa.“ Najveći asketa i zapanjujući propovednk pokajanja sam sebe umanjuje, njegov ego ponire u veliku radosti. Od njega ostaje, slikovito govoreći, samo još kažiprst: Samo od Isusa zavisi, od onog koji je na krstu. On mora u vama i među hiršćanima da raste. Ja sam nebitan, kao što je i svedok na venčanju odlužio svoje pošto se izgovori DA; kao što tebi putokazi ili navigacija više ne trebaju, pošto signeš na cilj.

Šta je to iz ovog odnosa između Jovana i Isusa što želi da dosegne naše srce? Jovan – prolazan, samo uputstvo. Isus – večan, konačan, cilj! – Za mene je Jovan Krstitelj ličnost koja kao sporedni efekat svog kažiprsta pre svega otkriva moj sopstveni nagon osećaja važnosti i potrebe za „umetničiki dojam“. Dok smo deca, to nam je neophodno da bi se zdravo razvijali: da se sa braćom i sestrama ili u vrtiću svađamo oko toga ko šta može da uradi, a čega da se ostavi: da napravim maštovit predeo sa plejmobil firgurama, a ni sestra ne sme da mi pomaže, jer ja hoću sam. Ili recimo, ko će da preuzme važnu ulogu u Božićnoj predstavi ili u fudbalu: ko igra na golu, a ko u napadu. Sa druge strane, među odraslima je to često naporno ili čak zastrašujuće kada neko, bilo u porodici ili na poslu, nam stalno stavlja do znanja: ja znam bolje, pusti mene i onda oni diktiraju. Pre izvesnog vremena bio sam sa jednom grupom u „escaperoom“: svakom je noga bila okovana i nalzio se  u nekom delu sobe, a morali smo zajedno da rešavamo upustva ne bi li došli do rešenja u vidu brojčanog koda koji nas oslobađa okova. Trik je bio u sledećem: samo ako smo jedni drugima pomagali i odricali se sopstvenih poriva „ja sam u pravu“, mogli smo da se oslobodimo. Brojčani kod, koji sam ja možda otkrio, ne otvara moj katanac na nozi, već onog koji je „vezan za mene“. Zajedno smo jači, pametniji, uspešniji – poruka je ove vežbe.

Služenjem postajem veći, nalazim smisao i cilj svog života, poruka je koju Jovan svojim životom pokazuje. U nesebičnosti se rađa moje pravo, božansko ja. Živeći kao neko ko priprema put i služi kao živi putokaz biću prožet svadbenom radošću, biću poveden u ljubav koja spaja nebo i zemlju.

Mogu li da verujem u to? pita naše srce. Mogu li da se upustim u to? Nemam nikakvu garanciju da me neće iskoristiti. Ako sam sebe ne istaknem, možda ću ostati sebi dužan, da svoje talente i šanse za karijerom potpuno ne iskoristim i da se ne razvijem kao ličnost. Ima li dokaza da će Jovanov kažiprst u odnosu na moj život, na kraju pokazivati u prazno?

Kao ohrabrenje u ovoj neizvesnosti pozivam na: drugi najvažniji evropski kažiprst. Njega možemo videti u Srbiji u manastiru Mileševa. Tamo beli anđeo pokazuje prema praznom grobu i beskorisnom lanenom pokrovu. Ovaj kažiprst kaže: „On nije ovde - vaskrsao je!“ Za razliku od Grinevaldovog Jovana, Beli Anđeo gleda u mene. Njegov gest odnosi se upravo na mene. Blago i mirno čeka ova slikovita ikona. Kao da nema briga, nema nedostataka u životu, ako se sam ne nametnem. Anđeo čeka i govori bez reči samo pokazujući prstom: Hrista nećeš naću ovde i tamo. Nećeš biti bogat i srećan sa onim što možeš da osvojiš ili poseduješ. Jer Hrist nije ostao u kućištu prolaznosti. On živi i prisutan je bez ikakvog dokaza, ali pun blage i nezaustavive sile ljubavi. “Pokušaj da budeš živo upustvo na Hrista u svemu što jesi i što činiš”, poziva nas Jovan. “Uskoči u božansko nedokazivo – i ono će te uneti u neukrotivu životnu silu”, kaže Beli Anđeo. I čeka.

Amin

 

Ministar Hans-Frieder Rabus

 

(a treći značajan kažiprst Evrope ? – Kada odete u Rim, u Sikstinskoj kapeli pogledajte na gore...)

 

 

Matijas Grinevald, Isečak Isenhamskog oltara, 1512-1516

Slika br. 1853, Beuroner Kunstverlag   

 

Anđeo Gavrilo („Beli Anđeo“), Manastir Mileševa, Srbija, 13. vek 

nepoznati freskoslikar –Konstantinopoljsla i Solunska slikarksa škola