2018-05-06 Rogate

Kološanima 4, 2-6           Rogate                                              

 

“Moliti se – kako se to radi”, možda se pitala. Njen prijatelj mora na opreacioni sto. Može biti da se radi o životu i smrti kod njega. Zavisi od nalaza i uspešnosti operacije. “Hoćeš li da se moliš za mene”, pitao je.  “Zašto da ne?“, pomislila je i pristala. Sada sedi ćutke u svojoj sobi i hoće da se moli. No, ona nije naviknuta na to. Razmišlja: „Kako ispravno da se molim? Za šta da se molim? Da li da se molim da operacija bude uspešna i da on uskoro sasvim ozdravi? – Ali je li to uopšte realno, nakon dugog vremena borbe i trčanja od lekara do lekara? Ili da se molim da mu Bog bude sasvim blizu, sada kada oseća strah na putu do operacione sale? Da mu bude blizu i kada ništa više ne bude osećao pod uticajem narkoze. Ah, možda je dovoljno ako molim Oče naš, polako i srčano, a pri tom silno mislim na njega i njegovu nevolju. Oče naš je uvek prikladna molitva. To je prikladno čak i kad ne znam šta i kako da se molim.” – Tako, ona sedi tiho u sovoj sobi i koristi Isusove reči u trenutku kada joj nedostaju svoje sopstvene.

Mislim da nam je svim poznata ovakva situacija. Počnemo da se molimo kada nešto pritiska i tada možda i osetimo:  nisam baš sasvim vešt u molitvi. Ja to radim iz posebnog povoda: kada se nečega bojim, nešto mi je silno želim ili mu se nadam. I ponekad pritom sam sebi delujem strano. Kao da se moja duša nalazi na nepoznatom terenu.

Imam utisak: Pavle, u čije ime je napisana poslanica Kološanima, želi to da predupredi. Da se ne osećamo čudno pri molitvi. Zato ovaj deo pisma počinje ohrabrenjem: Posvetite se molitvi. Bdite u joj sa zahvaljivanjem. Dakle: budite istrajnji – u molitvi uopšte. Kao što maratonac vežba i džogira, trebaju i mogu hrišćani da vežbaju molitvu. Možda kada ustanu ili pre nego što legnu. Dan za danom, da bi se srce naviklo da bude u unutrašnjem razgovoru sa Bogom. Pri tom, reči nisu odlučujuće. Meni lično pomaže kada se molim već utvrđenim rečima recimo nekog Psalma, Oče naš, nekim stihom iz pesmarice. Onda primećujem: to nekako motiviše. Slično, kao što me ponese kada zajedno trči više ljudi, a jedan možda trči u skladu sa mojim tempom pa ja mogu da se „zakačim“ za njega. Tako se i kačim za već utvrđene molitvene reči. – Ali i kada sam u sebi prazan i ne znam kako da se molim: Bog me poznaje i onda kada sam u stanju samo da duboko uzdahnem: „pogledaj me, takav sam danas pred tobom“.  Glavno je da se redovno molim. Da ne izđem iz vežbe i da se moje srce na taj način otvoreno živi, da ne ostane zaključano u svom sopstvenom jadu. To Poslanica Kološanima naziva „Bdenjem u molitvi“, umesto da budemo zaslepljeni sopstvenim problemima. A ta budna molitva, čini se da Pavla čini otvorenim za ono što mu Bog daruje i to uprkos svim okolnostima: molitva onažje kako njemu tako i nama sposobnost da budemo zahvalni. Dakle, u svakom slučaju istrajati u molitvi.

Drugo: istrajati – u određenoj molitvenoj potrebi.

Pavle moli crkvu u Kolosima da se moli za njega. Zato što je opet u zatvoru. No, on ne kaže molite se da brzo izađem iz zatvora. Već: „molite  da se otvore vrata za reč“, da može da javno govori o Hristovoj tajni. Iz vremena kada je Ditrih Bonhofer bio u zatvoru, znamo: hirćanin može iz zatvorske ćelije da bude toliko delotvoran da se ljuči čude i osećaju: Kaka je to tajna sila u vezi sa Hristom? Kao da moguće da čovek bude slobodan iako je okovan lancima. Kakva je to misterija, tajna?

Istrajati, posvetiti se – određenoj molitvenoj potrebi. Kada se u tome vežbamo, imamo dvostruki uvid: prvo, vežbamo da izađemo na kraj sa razočarenjem, kada Bog ne pomogne odmah. Vežbamo da se u jednom trenutnu u nama otvori pitanje: Bože, a šta je tvoja volja? Hoćeš li mi, molim te, pokazati?  Kada se radi o jendoj tako dubokoj potrebi, da se u molitvi zagledam u unutrašnjost svog srca i primećujem kako se ono menja uz moju istrajnost. Drugi uvid mi prikazuje teolog Karl Bart. On je jednom prilikom rekao: Ja se uvek molim sa raširenim novinama kraj mene. To znači: Ne želim da zaboravim svet sa svim svojim konfliktima i da se molim van toga. Želim da svi ti ljudi koji pate, o kojima novine svakodnevno izveštavaju, dobiju podsticaj u srce: tako što se molim, i ne odustajem, molim Boga za naš svet. Da dođe sa svojim mirom, svojom pravednošću, sa utehom.

Posvetiti se, istrajati  - u molitvi uopšte. Kao što sportista svakodnevno trenira. Posvetiti se određenoj molitvenoj potrebi. Kao da dnevne novine ili televizijske vesti postaju moj molitveni kalendar. Kao treće, dolazi mali zaokret: od molitve do priče. “Neka vaša reč uvek bude ljubazna, solju začinjena“ – kako uopšte Pavle dolazi do toga? Radi se o nastupu, obznaniti se kao hrišćanin pred drugima. Pred ljudima koji su druge vere ili nisu vernici. Pri tom hiršćani mogu da padnu sa obe strane konja. Ponekad me je obzimao čudan osećaj kada sam slušao hrišćane o njihovim iskustvima u veri. Tada se pojavljivao neki ton u govoru, koji nekako upućuje na svetost, kao da u vezi sa Bogom nema nikakvih konflikata ni sumnji. To me je više nerviralo, nego što me je uveravalo.

A sa druge strane pred svojim sagovornikom možeš biti kriv, što uopšte govoriš o Hristu i propuštaš da mu kažeš ohrabrenja koja inače svakodnevno sluša, a koja ništa ne znače: glavu gore, biće sve u redu, neće grom u koprive... Jedan veliki molitelj, Tomas fon Kempen, je rekao: „Niko ne govori dublje, od onog koji ćuti.“ Reč dolazi iz tišine. Iz molitve dolazi smisao za ono što je čoveku potrebno, za ono što ga otvara i blokira. Luter je na ovom mestu koristio prevod grčke reči „karis“ sa „umilno, ljubazno“. U suštini to znači: milost, ljubav, šarm. Šarm i začin – i jedno i drugo Bog darije onima koji su posvećeni, istrajni, dopuštaju da budu utvrđeni: u životu, sa ljudima u samom Bogu.

Amin.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus