2018-04-22 Jubilate

2. Korinćanima 4, 16-18               Jubilate                          

 

„Ne umoriti se“ – Moji unuci savršeno vladaju ovom umetnošću i to pre svega kad je vreme za spavanje. Čas imaju još nešto važno da se igraju, čas mole da im se nešto još ispriča ili pročita. A njihov dedica se da zavesti pošto je sa njima obišao okruženje njihovog novog mesta stanovanja,  stenje Areopaga i Akropolj u Atini. I zato im je kao priču za laku noć počeo da priča: Tamo gde smo mi danas bili, stajao je i apostol Pavle i propovedao je. Tako sam svako veče morao da nastavljam priču. Sva sreća, što o trkaču na duge staze, Pavlu, ima šta da se kaže…

On je zaista, često bio umoran, telesno od napornih putovanja, ali i duševno zbog neuspeha i neprijateljstava. Svojoj omiljenoj- ali i problematičnoj crkvi u Korintu piše suprotno tome: „Zato ne posustajemo“. – Kako da to postignemo, Pavle? Voleo bih da mu uzvratim pitanjem. Šta ti daje snagu i hrabrost u problemima, koje ne možeš tek tako da odagnaš nekim energetskim pićem?

Pavle ostavlja trag: naš spoljašnji, telesni čovek, često se umara. Naše unutrašnje biće – svakodnevno se obnavlja. Pod tim svakako da podrazumeva nešto drugo od onoga što zastupa filozof Platon. On telo vidi samo kao prolaznu ljušturu za našu besmrtnu dušu. Ali Pavle i o telu govori sa poštovanjem. A taj put podrazumeva da postajemo stariji i slabiji. Ni naša mladost nas ne štiti od teških iskustava: zašto ljudi koje volimo moraju da obole od teških bolesti ili da umru? Zašto u školi vole da me napadaju? A kako da osetim kakav čovek treba da postanem? Ko će mi pomoći da me ona ili on toliko vole da ja budem spokojan? – Umoriti se: Verujem, da mnogi ljudi koji profesionalno žele da pomognu da se izgrađuje pravna država i da ona ekonomski napreduje, da mnogi od njih znaju za taj osećaj umora koji može da te obuzme: izgradio si odnose sa domaćim nosiocima odgovornosti, možda si sa njima planirao neki neophodan projekat infrastrukture i pokazao mogućnosti za finansijranje. Kad odjednom tvoj sagovornik kaže: ne, hvala, mi ćemo taj projekat izvesti radije sa nekim drugim. On ne postavlja toliko stroga pitanja o tome šta će zaista biti sa tim novcem, kao vi Nemci. Takvi događaji mogu dovesti do toga da sve ostavite, da se umorite. A ipak, naši angažovani pomoćnici transformacije ostaju pri zadatku. Probaju nešto novo. Jer, radi se o ljudima koji ovde žive, da bi dobili životnu perspektivu, ali i da zajednički pomognemo da bi evropske zemlje imale zajedničku budućnost u miru i blagostanju.

I Pavlu su njegovi „partneri na projektu“ – mislim na neke hrišćane u Korintu – rekli: Nama su znani neki drugi duhovni pomoćnici u transformaciji kod kojih je sve mnogo jednostavnije nego kod tebe. Oni nam tako poletno objavljuju pobedonostnog Hrista, da se svi od toga uznesemo. Sitnice, kao na primer, da li je u kasi sve kako treba, da li za nas spasene još uvek važi deset zapovesti, da li zaista treba da nahranimo baš sve siromašne iz naše crkve – te zemaljske sitnice, možemo da ostavimo za nama. Jer Hristos nas je već sada na ovoj zemlji preneo u svoje carstvo. –

Pavle ostaje trezven: obratite pažnju, šta to može da vam zarobi pogled, kaže on. Je li to vidljivo? Nije li to možda čak i vidljivi uticaji vaše vere? Njena neposredna korist? Onda bi moglo da se desi da vaskrslog Hrisa zamenite ekstazi tabletama ili nekim energetskim pićem koji će da vam pruže osećaj poleta. Ali mamurluk posle toga sigurno neće izostati, kao ni umor i osećaj težine žiovta, koji mogu da te potpuno paralizuju.

Nasuprot tome, želim da vas naučim kako da vidimo nevidljivo i da od toga živimo, kaže Pavle, kako svojim Korinćanima, tako i nama danas. Pomalo nam pokazuje kako to ide: spoljni čovek je ono što mi po prirodi želimo: da mi sami budemo veliki i u centru pažnje. Ponosni na svoju snagu i sposobnost. Da budemo uvređeni, kada ne ide po našem. – Sve nam se to otkriva. Bilo vremenom, kroz teška iskustva, kroz svađu ili ratove. Ljudi jedni drugima zavide na životu jer zapravo gledaju samo u vidljivo. Njihovu sopsvenu moć. Svoju dobit. Na kraju ćeš biti otkriven kroz smrt – bilo da je to mirna smrt u starosti ili iznenadna smrt od bolesti, nesrećnog slučaja ili nasilja. Za sve te teškoće Pavle ima zajednički imenitelj: „nevolja“. Ne bežimo od nevolja našeg života.

Ali možemo da vidimo kroz/iza takve nevolje. One nisu ono što je konačno. Hrišćani se vežbaju u pogledu na život koji se ne može zarobiti onim što u očima predstavlja sjaj i bedu, već oči našeg srca privlači dobra budućnost. Nju ne možemo videti, ali možemo da je prihvatimo kao garanciju kroz Hrista. On je prošao put soljašnjeg, prolaznog čoveka sve do gorke smrti. A zatim je nepojmljivo nanovo pozvan od Boga iz tame i groba. Što više učimo da gledamo u Hrista, nevidljivog, kakav on jeste sa naše telesne oči, utoliko će naše srce primati sve više utehe i sve biti sve hrabrije u nevoljama koje su u nama i oko nas. Naš unutrašnji čovek crpi snagu iz Boga.

„I have a dream“  - pevao je pre pedeset godina jedan hrišćanin iz SAD. I to je nepometeno ponavljao i kada je trpeo napade. Ponavljao je svoj san, da crni i beli ljudi imaju ista građanska prava, jer su stvoreni od jednog Boga. Martin Luter King je svoj san platio životom, ali sam san se nije zbog toga raspao, već je aktuelniji više nego ikad.  – Zato hajde da sanjamo otvorenih očiju. Gledajmo u ono što Bog obećava, ma kako nevidljivo to bilo. Pavle ohrabruje: Hajde, mi živimo u prelaznom periodu, iz ovog u Božiji svet. Umor, nevolje, brige nemaju zadnju reč. Zadnja reč je u Hrista. A on kaže: dođi, voljeno dete čovečije! Pođi sa mnom do Božijeg srca i oseti otkucaje njegove ljubavi.

Amin.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus