2018-03-11 Lätare

Filipljanima  1, 15-21                  Lätare                                               

 

Kada vladari hoće da nekoga isključe, oni ga smeste u zatvor. Ovih dana to čini neko ko bi voleo da bude sultan u evropskom komšiluku, ko oko stotinu kritičkih novinara drži u zatvoreništvu. Kada su vladari u biblijsko vreme hteli nekoga da isključe, bacali su ga iza rešetaka. Pavlu se to dešavalo više puta. Lokalne vlasti su negovo učenje smatrali za pretnju državi, poštoje propovedao: svi ljudi su u Hristu jednaki, braća su i sestre, nisu samo vladari i robovi kao što bio poredak kod rimskih božanstava. Iz zatvora piše pismo zajednici u Filipima. Filipi se nalaze u blizini Kavale u severnoj Grčkoj i prva je crkva koju je Pavle osnovao na evropskom kontinentu. Ne znamo gde apostol u tom trenutku izdržava kaznu: Je li u Efesu, današnjoj zapadnoj Turskoj? – tamo je Pavle svojim kritičkim primedbama o idolima ugrozio posao trgovcima: Artemidini hramići se više nisu prodavali. Ili je Pavle u Cesariji u zatvoru? Gradu, nazavanom po caru Cezaru, koji se nalazi između Tel Aviva i Haife na izraelskom Sredozemlju, a koji je bio pod upravom rimskog prokuratora. Naime, Pavle je posedovao i rimsko državljanstvo i nije bilo moguće da ga tek tako optuže njegovi jevrejski neprijatelji u Jerusalimu, već je imao pravo na rimski proces.  – Ili je Pavle već stigao u Rim, nakon avanturističke plovidbe i sada čeka na sudski process? A mi znamo: tu će i umreti kao mučenik. To bi mi obajasnilo misli o smrti, koje prožimaju Pavlovo pismo Filipima.

Zadivljujuće: Mi iz Pavlovih usta ne čujemo žalopojku. Ne čujemo da se žali: toliko velike planove imam, ali nažalost ništa neće biti od toga jer moram da sedim u ovom zatvoru. Zašto Bog ne načini čudo i oslobodi me? Pavle poseduje unutrašnje pouzdanje i opuštenost koja me zadivljuje: Izgleda da polazi od sledećeg: ako Bog hoće da njegovo delo napreduje, u tome ga neće sprečiti ni zatvorske zidine. Bog može da i kroz zatvorenog Pavla širi svoju radosnu vest. Bez obzira kako -  glavno je da evanđelje napreduje, to je Pavlov moto. Kakve su to sile koje daju da se Hristovo delo tako nezadrživo širi, sada ćemo zajedno da oslušnemo iz Pavlovih redova.

Prvu silu nazivam zajedništvo. Ovako je to počelo sa Isusom. On sebe nije smatrao za gurua koji je pojedine nadarene učenike uveo u svoju duhovnu mudrost. Od samog početka je Isusova dobra vest budila zajedništvo. Gradila zajednicu. Spaja ljude u širokom luku i što se tiče obrazovanja i njihovih primanja, mentaliteta i kulture. Na to sada može I Pavle da se osloni, na zajedništvo, kao silu hrišćana. (više nego li na primer nemački novinar u turskom zatvoru. On je mogao da se pouzda da ga supruga, prijatelji, a pre svega i Ministarstvo spoljnih poslova neće ostaviti na cedilu. Iako je sve dugo trajalo.) Pavle je osećao silu molitvi, piše. Kada se hiršćani mole jedni za druge, to onda nisu samo bogobojazne želje. Već ga pri tom srca njegovih prijatelja i hrišćana u Filipima i drugim crkvama iznose pred Boga. Oni Boga mole za njegovog apostola. Zastupničke molitve – na primer prošli put smo se molili za hrišćane koji su progonjeni širom sveta, yastupničke molitve su kao nevidljiva mreža u koju se upliću srca, tako da ni jedno ne propadne zauvek kroz mrežu, čak i kada su okolnosti veoma teške. Niko ne pati bezgrešan pred Bogom, niti je ijedan hrišćanin u zatvoru sasvim sam, bez Boga. Verovatno iz tog razloga Pavle tako lako stavlja po strani, činjenicu da u Filipima postoje propovednici konkurenti, koji hoće sami sebe da veličaju,a  Pavlov uticaj da potisnu.  

Kao drugo želim da istaknem „Duh“. „Radovaću se“, piše Pavle. „Sve će voditi ka dobrom, bez obzira koliko lose sada sve deluje”. – Duh koga daruje Isus Hrist, uči Pavla da tako razmišlja. To je duh Uskrsa, gde iznenada sve obasjava nova svetlost – jer je Hris vaskrsao. To je duh ljubavi, koji veruje: da je ljubav jača od sve ljudske moći i zla. A pre svega to je duh poniznosti, koji Pavla vodi da kaže: ne zavisi to od mene, apostola, osnivača crkve svetskih razmera, ja sam samo alat, a ako je Bogu po volji da kroz činjenicu da sam u zatvoru širi evanđelje, dobro, onda ćemo tako – alatka ne diskutuje sa zanatlijom kako će da je upotrebi.  Ona je tu samo da služi – duh poniznosti.

Da, Pavle na sve to dodaje i svoju treću tačku: Hrist – moj život. To je sila koja pokreće Pavla – hiljade kilometara kroz istočni deo Sredozemlja. To je cilj, koji magnetski privlači Pavla još od onog doživljalja pred Damaskom. Merilo nije više njegov život – ma kako bogojazno i spremno na akciju za dobro, ispravno delovao Pavlov život u ono vreme. Hrist – moj život, to važi sada sa svakim udahom vazduha, sa svakom misli, svakim problemom i svakom radošću: sve od Hrista i ka Hristu usmereno zajedno sa mnom. Veliki i ponizan stav vere. Pavle igra u potpuno drugoj ligi od mene. Hriste, budi ti moj život. Možda se tako ponekad i pomolim kada primetim: opet sam se zaglavio u sopstvene brige, planove i prioritete koji ne dosežu daleko. Ali da mi smrt može biti dobit!? – Pavle, to je visoka škola vere! Daleko prednjačiš na putu za ljubaznu nesebičnost koja se potpuno stavlja na raspolaganje i pouzdaje se: ništa nije besmisleno u mom životu, samo ako se potpuno prepustim Hristu. Ništa,  čak ni moj kraj. Čak i bolna smrt će biti obgrljena, obesnažena i smrt će porinuti – u večnu radost, koja peva: Isus živi – a sa njim i ja, i ti.

Amin.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus