2018-02-25 Reminiscere

Isaija 5, 1-7                                                                       25.02.2018

 

Još malo da se sav sklupčaš pod udarom ovakve grdnje! Pod ogrtačem pesme o plodnom vinogradu, ovde se zapravo radi o mnogo više: u ime Božije prorok kritikuje stanje u sarom Izraelu. Odnosi se na nepravdu. Pred zakonom vlada korupcija umesto pravednosti: i sudije su podmićene, njihova presuda ide u korist onog ko može da plati: to je kršenje zakona – pesma govori u rimi, da bi se lakše pamtila. A pri slušanju mi mormo da odlučimo: Odnosi li se ovo samo na ljude u starom Izraelu, u vreme su pojedinci tokom vremena postajali veleposednici, seljacima sa malim posedima nemilosrdno su oduzimali izvor prihoda. Odnosi li se to samo na njih, da li ova kritika samo proleti nad našim glavama? Ili ova pesma, kao živa reč, govori direktno u tvoje i moje srce i cilja na posledice upravo našeg vremena?

Pomaže mi da se otvorim za ovu kritičku poruku, kojom se Bog ovde ne predstavlja kako nepristupački otac božanstava Zevs. On sedi skriven iza oblaka na Olimpu, možda udeli nekoliko pravila ponašanja ljudima, doslovno govoreći “odozgo (sa visine)”. A ako su ljudi neposlušni, onda zbog njegovog besa sevaju munje i grme gromovi. Živi Bog, kao što ova pesma svedoči, se ne ophodi kao nedodirljivi. Upravo suprotno: prijatelj koji se sa toliko posvećenja brine o njegovom vinogradu, je sam Bog! On krivi leđa zbog motike, krči kamenje, kopajući muljaču dobija žuljeve na rukama od lopate. Vinogradar voli svoje parče zemlje i neguje ga sa puno posvećenosti. Po meni, ljubav, koja budi sočan život i orijentisana je ka plodu, je skoncentrisana u rečenici: “…najbolju lozu posadio.” . (Isaija 5,2).

To ponire u mene i obraća mi pažnju na pitanje: Njiva mog života, zemljište mog srca – šta to sve seju, sade, neguju, ljudi koji kao produžena ruka Božija rade ili su radili na meni? Naravno, mislim na moje roditelje, od kojih potiče moj život i koji su me izneli u oskudnim vremenima nakon rata: kao dete nisam imao osećaj da mi bilo šta fali, iako je to bilo vreme siromaštva. Zajednička igra sa braćom i sestrama, rivalstvo i jedinstvo u igri i izmišljanju gluposti. Moje odeljenje, učitelji – tačno smo osećali ko na nas je voleo i ko je hteo da zavolimo njegov predmet. Ruka Božija ne prestaje da sadi i neguje na našem životnom putu. Već toliko izlizana reč „seminar“ u prevodu znači „škola sadnje“. Ljudi zadužbine koji su me podsticali, dobri edukatori, korektni šefovi, obzirni kritičari, pa čak i pružene ruke i  graditelji mostova u slučajevima kada sam udarao o zid: Bog mi je kroz njih govorio „i nadalje sa tobom, nećeš završiti izrešetan zbog sopstvene greške ili teških iskustava”. – Jer ne prestaju sa naviranjem slike mog života, kako je Bog svoje najbolje loze sadio u mene i darivao im rast. Zato vam stavljam na srce, da kod kuće nastavite da meditirate: A kako izgleda kod mene ono što je Bog posadio?

Drugi deo rečenice, koji zuji u mom srcu ima veze sa vrmemenom: Vreme koje mi Bog daruje – i koje On lično meni posvećuje, jer zna kako funkcioniše život. „... i čekao je grožđe“ (nem. prevod Biblijskih stihova; kod nas je prevedeno “… nadao se da će roditi goržđe“- odjekuje kao poruka u meni. Ja, ne umem da čekam: brzo postajem nestrpljiv, ako nešto ne ide po mom planu. Bio sam sklon da sam sebe forsiram i da ponekad iz dobrih namera preopteretim decu kada sam im davao ideje, želeo da prenesem veštine za koje još nisu bili zreli. Kada posmatram Boga kako on mene čeka, setim se koje sam šanse i ponude propustio, a koje su mogle da utiču na mene. Kao i šta je sve prekinuto, nije dovedeno do kraja, a što je počinjalo sa velikim namerama. Na skoro pa šokantan način me čini zahvalnim kada pogledam koliko sam vremena mogao da potrošim, da bih postao čovek u profesiji za koju se na početku nisam posebno ambiciozno zalagao, ali koja me je ipak tajanstveno privlačila. Slično je sa putevima i stranputicama po pitanju partnerstva ili prijateljstava. A Bog čeka. Vinogradar ima nebesko strpljenje – i ulaže ga u moj i tvoj život, već desetinama godina.

Nebesko strpljenje, međutim, ne podrazumeva: isčekivanje u nedogled i bez posledica. To primećujemo po posledicama koje pesma drastično oslikava. Slika suda: vinograd gubi svoj zaštitnički zid – što znači: u pretećem ratu, koji se može razumeti kao simbol suda, Izrael neće moći da odbrani svoje granice. Umesto dobog grožđa, sada rastu korov i trnje: to me podseća, na primer, na istoričare sociologije koji su istraživali unutrašnje posedice tridesetogodišnjeg rata, a koji kažu: civilizacija i međuljudski odnosi su nakon svih tih ratnih strahota do te mere bili razoreni da je trebalo da prođu tri, četri generacije da bi se poštovanje i uljudnost među ljudima bar u najmanjoj meri obnovili.

Bog je posadio najbolje loze – i u našem narodu i u mom sopstvenom životu. Zato kao treće, pitanje: „Šta još čekamo?!“ Sada smo na redu mi, kao pojedinci i kao crkva, kao državljani u jednom narodu i zemlji. – U vinogradaru koji tako predano neguje i zalaže se za ljude prepoznajem: ti ne živiš samo sam za sebe. Od početka do kraja živiš od drugih, sa drugima, za druge. To je životno tkivo u koje si posađen, koje ne možeš da jednostavno da pokidaš ili da ga crpiš, iskorišćavaš samo za sebe, a da pri tom ne pokidaš Božije tkivo i razoriš sopstvenu životnu osnovu. Ali ako uvek iznova posmatram Boga sa koliko ljubavi on na meni sadi, radi i čeka, onda u meni raste divljenje i zahvalnost. Zahvalnost za moj život uopšte. Zar to ne bi trebalo da poteče dalje, ka Bogu i ka ljudima? – U malim stvarima počinju da se rađaju plodovi, potaknuti od Boga kroz njegovu ljubav. I prožimaju stil i reči sa kojima se mi u ovo ugroženo vreme borimo za pravednost i dostojanstvo.

Amin.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus