2018-02-04 Sexagesimä

2 Korinćanima 12, 1-10                                       

„Eeej, vidite li me?“, kao dete sam sav ponosan uzvikivao sa jabukovog drveta. Livada sa voćkama kod moje bake i deke bila je predivan raj za vreme raspusta. Ali šta ti vredi i najviše drvo na koje se popneš, ako te niko ne vidi…?

“Ej, uspeo sam!” dovikivali smo moj drug i ja jedan drugom na alpskom vrhu Piz Buin ili Grosvenediger. A da je onda bilo selfija, svakako bi napravili jedan i postovali ga. Jer, čemu i najlepši vrh koji osvojiš, ako bar malo ne možeš njime da se hvališ...?

Tek kao sveštenik crkve sam se zamislio nad temom: činiti nešto dobro – i biti ponosan na to. Ponekad sam mislio, bio je to dobro izbrušen govor koji sam upravo izneo za propovedaonicom. No, atmosfera među ljudima nije mi pružala tu potvrdu. A nekom drugom prilikom sam se tokom priprema toliko mučio i na kraju ipak mislio: opet si zakazao u pogledu na veličinu i svetost biblijske reči, nisi uspeo da sročiš prave reči – ali pri izlasku iz crkve neki su mi rekli: Hvala za današnju propoved, a pri tom su delovali iznutra osnaženi, čak veliki –iako su se nosili sa patnjom u porodici, za koju sam znao.

Pokaži svoju snagu, onda ćeš biti neko. Ako ne možeš da nastupaš dobro, onda bolje zatvori gubicu i pusti druge ispred, one koji mogu bolje. Tog pravila su se držali još u Pavlovo vreme. Ne samo u sportu, već i u trgovini, privredi, u javnom životu. I religije se ponašaju po toj šemi: “Ej, vidite li me? Sa svojim bogom ja sam najveći. On me štiti i čini mi život lakim, sigurnim i lepim.” – Jer čemu i najlepša religija, ako ti ne donosi neku prednost? Ako te ne štiti od nesreće, ne čini te uspešnim i nadmoćnim nad nevernicima ili onima koji veruju u nešto drugo? Ili ti u najmanju ruku ne obećava neku nebesku nadoknadu u budućnosti, - neku nagradu za napore koje podnosiš radi vere?

Pavle, od koga danas hoćemo da učimo kako se živi ono što piše sitnim slovima, a koje takođe spada u sledbeništvo Isusa. Pavle je na takmičenju za najuzvišeniju religiju imao čime da se pokaže – gledano s jedne strane. On govori o iskustvima u ekstazi, o van telesnom uzdizanju do trećeg neba. Pre četrnaest godina je doživeo takvo duhovno „super“ iskustvo. To je bilo u vreme kada je nakon preokreta u svom životu ispred Damaska otišao u pustinju da se pred Bogom nanovo orijentiše. Dakle: sa mojim Bogom mogu kao liftom do neba, mogao je Pavle da se hvali i da im kaže: u poređenju sa tim, vaša masovna oduševljavanja na bogosluženjima, vase uzdizanje, izvikivanja Aliluja, pevanje pesama Isusovih obožavalaca, tapšanje, plesanje, padanja na zemlju u transu, govori nekim nerazumnim usklicima: sve je to nistavno u poređenju sa mojim vaznesenjem.

Sa druge strane, religiozni let u visine, nikom ne usrkaćuje proveru u svakodnevnim ponižavanjima, u odgovornosti za život i suživot. Strana života puna patnje se ne omamljuje religijom. Inače bi hrišćanska vera bila „Opijum za narod“. Tako se oko hiljadu i osamsto godina nakon Pavla izrazio Kral Marks. Međutim, o opojnoj religiji Pavle nije imao ni reč! Zato on svesno ne želi da se ravna sa super-aspostolima, koji su posle njega došli u njegovu zajednicu u Korintu i govorili: “Ej, vidite li nas?!” – Ovako treba nastupati kao hrišćanin, kao mi, a ne kao vaš jadni Pavle. Onaj kome ne ide dobro, ko nije uspešan, a i ako mora da pati od bolesti ili udarca sudbine koje ne može da prevaziđe -  on jednostavno ne veruje dovoljno, ne moli se ispravno. Dakle, sam je kriv. Da ispravno postupa u religijskom smislu, uz Božiju pomoć bi svoje probleme držao pod kontrolom.“

Pavle više ništa nije držao pod kontrolom i o tome iskreno piše. Ne da bi uplašio svoju omiljenu crkvu, svoje dete koje mu zadaje bol, Korint. Već da bi im sa strpljenjem pokazao kako izgleda ono što je pisano sitnim slovima, ako sledimo raspetog Hrista, ako se potpuno poverimo Božijem čoveku, koji nije izbegavao patnju, a koji je neverovatno nanovo podignut iz smrti. Pavle ima hroničnu bolest o kojoj se drastično izražava: kao da mi je telo probodeno kopljem, kao da je izudarano pesnicama – takve je bolove imao. I naravno da je molio Boga da ga isceli. Kako inače da bude uspešan apostol? Kako će inače da prevali tako daleke puteve i u sili objavljuje živoga Hrista, ako njemu tako bolešljivom, njegova religija ništa ne pomaže? No, Pavle ostaje bolestan i mora da trpi svoje bolove iz dana u dan. Jedino što je dobio je kao neko novo svetlo u odnosu na dobro poznatu patnju: “Dosta ti je moja milost”, otkriveno mu je jednog dana. Ne moraš biti sposoban i zdrav da bi služio Bogu i ljudima. Jer “Moja sila, sila raspetoga Hrista, u slabom dolazi do punog izražaja.” Važi li to i za tebe i mene? Da Bog može da učini nešto od mene, čak i kada sam pravio greške, kada svoj život “ne držim za uzde” i često ne mogu da verujem, da je Bog tu? Pavlu i želim da dozvolim da mi nešto poruči, jer on u svojim pismima ništa ne ulepšava. Ne predstavlja mi neku religiju visokog sjaja. – Teško mi je kada piše: “Stoga uživam u slabostima, u uvredama, u teškoćama.” Sva sreća pa je moje stanje mnogo,  mnogo bolje od njegovog. Ali mogu da se zakačim za njegov stav kada sam na dnu i već sam proživeo životne patnje, kada sam u očaju i ne znam kako će i šta će dalje biti sa mnom. Tako i dan danas slovo po slovo ponavljam, kao početnik, jer svoj život i oblasti patnje ne mogu tako “tečno” da čitam i razumem kao što to Pavle ovde, čini mi se, čini. Osim da se uhvatim za njegovu spoznaju, više od toga ne mogu. Otprilike u ovom smislu: Sve je od TEBE, Bože, i ono što ne razumem i zbog čega patim. Pokušavam da se TEBI prepustim - čak i kada se plašim da ću izgubiti konrtolu. Pomozi mi da TI verujem, Bože. Učini od mog slabog, nesavršenog života, ono što je po milosti tvojoj, TVOJA namera sa mnom.  

Amin.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus