2018- 01-14 2. Ne po Epiphanias

1.       Korinćanima 2, 1-10                      14.01.2018.

Veličanstvene, silne reči koje Pavle navodi: tako nešto nam zvuči poznato, i to ne tek pošto je svetski prvak u tvitovanju počeo da svako jutro ljude zasipa svojim prljavim rečima. A već sledećeg dana o tome ne želi ni da čuje, već tvrdi upravo suprotno. Silne reči – pretpostavljam, da naš poslovni svet ne bi bio ni približno toliko uspešan bez sugestivnih reči i slika, - što dokazuje kurs akcija. Sa unukom sam listao prospekt o automobilima: pri tom ti se čini kao da ćeš kupovinom jednog automobila istovremeno kupiti osećaj da si živ: dinamčino se kraćeš brzim ulicama, zahvaljujući tehničkim sistemima podrške sve držiš pod kontrolom, i inače ti si sjajan dasa sa tim automobilom za kojim se svi okreću. Silna, sugestivna obećanja daje jedan prospekt za automobile. Ovde u Beogradu, ponekad viđam i po pet spratova dugačke reklamne plakate, na primer kao fasade kuća na Trgu Slavija. Njih ne možeš da previdiš. To deluje kao da slika sa svojom porukom urla prema tebi: u ovoj haljini, u ovom odelu ti si super tip, zavodnica. Silne reči – koje hoće da obećaju veličanstven osećaj života. One govore: kupi me, poslušaj me, budi moj obožavalac!

Pavle kaže, upravo tako nisam nastupio pred vama. On piše hrišćanima u lučkom gradu Korintu. Nekoliko godina ranije, osnovao je njihovu zajednicu. Naravno, ti hrišćani nisu bili nikakve silne dase, već su se pored uspešnih poslovnih ljudi, novoj religiji priklonili i  robovi, lučki radnici, prostitutke. „Nisam nastupio kao umešni govornik sa svojim humorističkim i upečatljivim rečima“, kaže Pavle. „Nalazio sam samo slabe reči, plašio sam se da li će moja poruka upošte naći na odziv, ako ja ne igram igru kao glasnogovornici na trgovima, populisti, trgovci religijom. Naravmo, mogao sam da odem na kurs iz retorike i o samouverenom nastupanju, na primer u vašem komšiluku, u Atini. Tamo je izmišljeno javno poletno govorništvo i trenira se već vekovima u soptvenim akademijama. Jer, duševljavajuće i ubedljivo govorništvo – to je Evropa. To je njena srž, u međuvremenu često poljuljana. Druge kulture to nisu razvijale do tih dubina. Čak su se i gradovi gradili pod tim uticajem: sa centralnim trgom gde se građani mogu okupiti.”

Pavle želi da podstakne, želi da dosegne srce svojih slušalaca. Ali samo u svrhu da svojim govorom i svojim pismom napravi mesto, prostor. Za šta? Za Duha Svetog, za silu Božiju. Ne za sugestivne sile o religijoznim obećanjima isceljenja. Zašto je apostol tako odlučan i sebe stavlja u pozadinu? – Odgovor nalazimo ako pogledamo najstariji prikaz Isusovog raspeća. To je podrugljiva slika iz jedne kasarne u Rimu. Raspet čovek ali sa magarećom glavom, ispred čovek koji ga obožava, kalanja mu se. A okolo piše: Aleksamenos se moli svom Bogu. – Takva slika bi bila apsolutno neprikladna za prospekt visokog sjaja u vezi sa religijom. U tom smislu bi antička skulptura božanstva bila daleko prikladnija. Kao na primer polubog Herakle sa buzdovanom, koji uspeva da savlada najjačeg lava i predstavlja klasičnog pobednika. Time bi mogla da se reklamira  religija koja ti pomaže da odstraniš svoje protivnike i da prebrodiš sve teškoće u životu.

Ali Pavle je vezan za Hrista, koji umire besmislenom smrću na krstu i kome se podsmeva ceo svet. Nema tih silnih reči koje može da izrekne u odnosu na tu pojavu, u odnosu na tog gubitnika, luzera. A ipak je u tom gubitniku Bog na delu. Sasvim tajanstveno, skriveno, sa puno božanske mudrosti. Pričljivci i vladari našeg vremena to ne prepoznaju. I u ono vreme – a očigledno i dan danas. No, svi mi smo pozvani da na početku godine razmišljamo o toj tajni. Da dozvolimo da budemo povedeni na puteve Božije sa njegovim svetom I njegovim ljudima. Tamo gde toliko toga ostaje skriveno za naše ljudske oči – pod sigurnom suprotnošću: zašto ljudi moraju da budu bolesni, da pate, da umriru? Zašto narodi, uprskos svim strašnim iskustvima, nisu spremni da iz toga uče i da traže mir? Čemu teži naš život, zašto smo stvoreni? – Odgovor na ova pitanja nije jedna rečenica, jedna tvrdnja, neka teorija. Već, Božiji odgovor je jedna osoba. Živ, a stoga i smrtan čovek: Isus Hrist.

Prošli smo kroz praznik kada smo Isusa proslavljali kao dar Božiji. U danima nakon Božića, nedeljne teme daju ton strunama naših duša: da se zaljuljaju, da mogu da odgovore na tihi glas Božiji, na silu koja potiče još iz jednog deteta u jaslama. Koja potiče iz sapatnika i iscelitelja – Isusa, koji prolazi kroz Galileju, poziva ljude, dotiče nedodirive, gubitnike obavija u samilost i slomljene isceljuje. Do krsta ćemo ga ispratiti tek na Veliki petak: nedelje crkvene godine polako napreduju u onome što rasvetljavaju. Da bi naša duša mogla sve da isprati i da sposobnost reagovanja na Boga raste.   

Zato se danas, na početku godine, otkrivaju samo delići zemlje kroz koju će nas provesti. Kao i da se konstrasti po kojima se hrišćanska religija, sledeći raspetoga Isusa, razlikuju od ostalih. Ili uzimajući Pavlove reči, koji ukazuje na to kakvo je zapravo stanje u svetu, naime: Silne reči – a slaba suština. Osim prisilne, obavezujuće poruke: budi moj obožavalac, moj kupac, moj podanik! Nasuprot tome za srce Božije je važno da želi da u nama nađe odgovor: Slabe reči – suština svega. Radi toga je dat Isusov život. Kao otelotvorenje utešne i oslobađajuće poruke: Bog te neizmerno voli.

Amin.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus