2017-12-24 4. Advent Badnje veče

Luka 2, 1-20                       Badnje veče                                      24.12.2017

„Bog je sve mogao da učini mnogo jednostavnije, što se mira na zemlji tiče“, rekli su konfirmandi, kada smo zajedno čitali Božićnu priču. „Mogao je samo da pukne prstima, i svi ljudi bi bili miroljubivi. Ne bi bilo ratova, terora, svađa.“ – „Super pitanje“, odgovorio sam im, “Božićna priča nas tera da se zamislimo. Jer to sa svemogućim Bogom na nebu, koji treba samo da pucne prstima i svi bivaju poslušni njegovim zapovestima - to ovde očigledno ne funkcioniše.“ – „Ali zašto je Bog tako glup? Ili nepravedan. Zašto, jednostavno od loših ljudi ne napravi dobre?!“ – Eh, onda smo kratko zajedno pokušavali da rešim ovu zagonetku, zašto Bog sa nama ide težim putem. Naravno, nismo našli „logičan“ odgovor. Samo sam mogao da dozvolim, da deca osete da ja ni do dan danas nisam izašao na kraj sa tajnom Božićne priče. Da možda, upravo to pokazuje Božiju veličinu ljubav, da on sam sebi ne olakšava. Ali ni svojim ljudima, kao što nam pokazuje Božićna priča.

Tu su Josif i Marija. I nerođeno dete. Problematična trudnoća. Treba samo da se prisetimo na kulturu arapskog sveta, kako muškarci svoje žene sakrivaju pod burkama kao svoje privatno vlasništvo. Onda možemo da steknemo osećaj, kako je bilo Josifu i Mariji povodom njene trudnoće.

Čak nije mogla ni da imenuje onog čije je dete. To je bio strog patrijahalni svet. Možda se Josifu podsmevaju, što nije odbacijo svoju trudnu verenicu, koju su komšije iza leđa sigurno nazivali bludnicom. A Marija može biti srećna što nije, kao što će se kasnije pred Isusovim očima desiti jednoj drugoj ženi, koju su stanovnici sela dovukli u centar s namerom da je kamenuju zbog „bluda“. Tako njih dvoje odlaze u Vitlejem. Pešice ili na sirotinjskoj zaprezi. Ni jedno ni drugo nije baš udobno za ženu u poodmakloj trudnoći. Samo zato što daleki rimski car ljude šalje u mesta porekla njihovg plemena, da bi im eventualni posed zemlje u tom delu oporezovali. A Josif je preko nekoliko kolena daleki rod kralja Davida, te i potiče iz zabiti Vitlejem.

Otkud baš ovakva uvertira pred rođenje Sina Božijeg? Zašto porođaj kraj puta? A ne u nekom centru moći, novca, glamura? Želi li Bog da nam kaže da je on oduvek bio Bog migranata? Da je i Avraama poslao na put u nepoznato, da bi blagoslovio ceo svet? Da je porobljene Izraelce u Egiptu pozvao na „putovanje“: naime, on im je rekao da pashlanu večeru u noći pred oslobođenje jedu stojeći, u odeći spremnoj za pešačenje, sa štapom u ruci, spremni na polazak, „kao oni što žure na put.“ (2. Mojsijeva 12,11) Da li Bog na Božić želi svojima da zauvek pokaže: Ne omalovažavajte mi one koji u životu nisu sasvim uspeli da sve smeste na svoje mesto. Nekima dođe dete, drugi imaju poremećene ili sasvim razorene porodične odnose i stoga ne može da izgradi strmoglavo uspešnu karijeru. Da li Bog želi da naša čula učini osetljivim za ljude na putu? Tako što jednoj slatkoj bebici, zbog koje se svima srce topi, podmeće vest: Hej, ja sam dete unutrašnjeg migranta. Imate li mesta za mene?

Čuli smo: nema mesta u gostionici. Bog ne olakšava ni detetu, svom sinu! Umesto kolevke, jasle. Kasnije, Isus će reći: „Lisice imaju jazbine i ptice imaju gnezda, a Sin čovečiji nema gde da spusti glavu.“ (Matej 8,20) A još kasnije će ga sa porugama i udarcima ispratiti iz grada na gubilište. Na krst. Nema mesta za tebe među nama!

Sa konfirmandima, koji su hteli da znaju: „Zašto, Bog, Svemogući ide težim putem? I ništa ne uskraćuje svom sinu?“, još nisam stigao do ove priče Samo smo se kratko toga dotakli: da li bi mogao da voliš nekoga koga susrećeš kao moćnika, koji pucketa prstima i pred kojim moraš da se pokoravaš? Ne, to ne bismo mogli. Jer, prava ljubav ne može drugog da prisiljava da uzvrati ljubav. Može samo da moli za to. Toliko je slaba. A svemogući Bog rizikuje tu bespomoćnost. I u svim tim preprekama pokazuje dubinu značenja Božićne priče: Ja, Bog, sam jednostavno slab na vas ljude. Zato moram da vam priđem sasvim blizu, upravo tamo gde ne uspevate da svoj život upravite, tamo gde boli, gde je tama oko vas ili je u vama. Moram da vas volim, do nezidrživosti!

Pastiri u tami to kao prvi razumeju. I eto, opet ljudi na putu – pastiri. Susreću se kraj deteta u jaslama. Srce im se otvara od radosti. Uvode nas u radost i hvalu: Hvala ti Bože što ne uzimaš olako naš ljudski svet pun nevolje. Već nas beskrajno voliš!

Amin.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus