2017-12-10 2. Advent

Isaija 63, 15.16; 64, 1-4                2. Advent                        

Ovde je dobro poznato šta znači kolektivna trauma. Neki se sećaju kraja devedesetih godina, kada su nad Beogradom hučale rakete i padale bombe. Neki iz političkih razloga svoj narod stalno podsećanju na traumatska iskustva. Čak i davno prošlim datumom 1389. godine ovde se mogu okupiti sledbenici: izgubljena bitka na Kosovo polju služi da se učvršćuje nacionalni osećaj samoodbrane.

Sa kolektivnom traumom morali su da se suoče i ljudi kojima piše prorok. Desetine godina su bili u izgnanstvu. Neki su postepeno mogli da se vrate sirotinjskoj egzistenciji u razrušenom Jerusalimu. Vavilonsko zarobljeništvo: nekada viša izraelska klasa bila je prinuđena da se bavi jednostavnim poslovima i to u stranoj veoma moćnoj kulturi. Okruženje, možda primamljivo svojim sjajem, ali pre svega preteće: Šta će biti sa našim narodom, našim identitetom ako se potpuno otvorimo prema strancima? Šta će biti sa nama ako nedostaju simboli naše jedinstvenosti? Hram – uništen.  Religijska tradicija – izgubljena. Sam Bog – daleko, nevidljiv.

U tu situaciju dolazi proročka reč kao dušebrižnički glas, koji poziva na promenu načina razmišljanja. Molitva, koja narodu u usta stavlja misli pokajanja i reči tuge. Izgleda da prorok naslućuje: ako nešto treba da se promeni na nivou svetskih tokova, onda ne sme stalno da se govori: drugi su krivi, a mi smo traumatizovani. Već se mora početi od sopstvenog srca.

Svaki obrt počinje sa pažljivim zagledanjem. Sve dok svoju poziciju ulepšavamo rečima, ništa se ne menja.  Ko sam prikriva simptome svoje bolesti, sigurno neće otići do lekara, sve dok možda ne bude prekasno. Ko, kao šef ili životni saputnik kaže: ja znam kako mora, ostaje imun na svaki savet. Ko u konfliktu osporava sopstvenu odgovornost, ostaje kao pojedinac: svojeglav; a kao narod: opsednut ulogom žrtve u istoriji, - a samim tim  prikriveno, ali uvek spreman na nasilje i rat. Istina je da često sami ne uspevamo da se dobro zagledamo. Zato prorok poziva samog Boga: pogledaj nas sa neba! Nepristrasno i sa puno samilosti istovremeno. „Gde je tvoja revnost i moć?“, apeluje. „Bože, milostivi, zašto se okrećeš od nas?“ A samokritički vidi: naš dosadašnji stav više ne pije vodu. Za izraelski narod je poreklo i tradicija bilo: naš praotac Avraam. On je imao sasvim poseban odnos sa Bogom. Zato smo i mi sasvim poseban narod. Zato i ja kao pojedinac imam sve razloge za poverenje čak i u teškim vremenima. Jer Avram je za njih bio nešto kao svetac – zaštitnik, zastupnik, garant: biće dobro u životu.

Ono što je veliko u ovoj proročkoj molitvi je: kada nekoga obuzme životni strah, kada se ljudi pitaju: Kako da izađemo iz ovoga, iz ovog nesagledivog vremena? Kako da dobijemo novu budućnost? – onda odgovor nije, kao što u sadašnje vreme svuda u Evropi doživljavamo: E, tek sad treba da se držimo svojih narodnih tradicija. Baš sad treba da širimo atmosferu koja se protivi svemu stranom. Već bi trebalo: Ti, Gospode i Bože, ti si naš Otac. Ne Avraam. Ne kralj Stefan Nemanja ili car Lazar za Srbiju. Ne velika nacija za Francusku, niti sjaj Komonvelta koji nedostaje Engleskoj, ne treba da se vrati car Barbarosa za Nemce. Pa ni Luter, Bizmark, Betoven, a ni Ajnštajn. Ni tradicija, ni duh, ni kultura ili nacionalni ponos ne spasavaju u ovim nedokučivim vremenima. Toliko je neophodno, da se ljudi u sebi i u svojim zemljama osećaju kao  kod kuće. Da imaju svoja skloništa, prostor od poverenja. Ali o čemu se tu radi kada se ljudi odvaže da se priklone nezibežnim životnim rizicima umesto da pokušavaju da se učaure. To nalazim u reči „Otac“ ili „Otkupitelj“. Bog – kao Otac, snažan i pun ljubavi, koji zna put. U koga imam poverenje. Simbol za to da u životu i u istoriji učestvuju i druge sile pored ospstvene glavice ili sopstvene pesnice.

Samo: lako je iz Biblije čitati, a tako je teško to živeti. Teško je imati poverenja, da se na nesigurnost ne odgovori refleksom straha. Moderni ljudi ne mogu jednostavno da veruju u nebeskog Boga Oca koji svime divno vlada, jer smo naš svet sami skrojili kroz nauku i tehniku, sa igrama moći i političko-privrednim silama. Ipak: hoću da me ohrabri ova molitva proroka: pokušaj, da u nepredvidivim vremenima sav ulog staviš na poverenje umesto na panične napore da sve iskontrolišeš. Pokušaj da stupiš u odnos sa većim, tajanstvenijim, onim koga nikad ne možeš obuhvatiti – a koji ipak dozvoljava da ga zoveš „Oče“.

I kada primetiš: sam, to neću uspeti. Ne mogu da preskočim granice mog razuma i straha – onda si blizu poteza proroka. I on može da zove i moli samo ka tamnom nebu: Ti moraš da doneseš svetlo, Ti moraš da pocepaš nebesa i da nam se približiš. Nazivam li te Bog, Otac, Tajna, Ljubav, Životna snago? Sve jedno je, kao: pokaži se, Bože! Obznani nam se! – Tuda želi prorok danas da nas povede. Naime u Advent. U molitveno čekanje i prizivanje dušom ili rečima: Obznani nam se Bože. „O jasno Sunce, ti lepa zvezdo, tebe želimo da gledamo rado. O Sunce, podigni se! Jer bez tvog sjaja svi smo u tami.“ (prim.prev. stihovi EG 7,5) – Dalje od ovakvog poziva i molitve danas nećemo otići. Tek za Božić možemo da slavimo: Bog uslišuje to duboko čekanje i prizivanje. Na sasvim poseban ljudski način on cepa našu tamu i otvara vrata ka životu.

Amin.

 

Ministar Hans- Frieder Rabus