2017-12-03 1.Advent

Otkrivenje  5, 1-10                         1. Advent            

Kakve su to suze koje videlac plače kada knjiga nije mogla da se otvori? Nije to detinje razočarenje, kada se želja ili radoznalost ne zadovolje istog trenutka. To je plač koji nosi bol svih ljudi. Jovan svojim suzama iznosi patnje i boli našeg sveta pred tron Božiji. Shvatimo: kao hrišćanin on je prognan na ostrvo Patmos, jer je rimski car progonio i kažnjavao sve koji se nisu klanjali njegovim statuama uz poklič „ Moj Gospod i moj Bog“. Preko na – danas turskoj – obali je bilo gradova u kojima su surovo progonjene hrišćanske zajednice. Ne znamo koje su se slike strahota i mučenika urezale u Jovanovno sećanje i šta je sve morao da gleda. Mislim: kada bi danas sedeo na Patmosu, video bi izbegličke čamce pune očajnih ljudi. Možda bi video i onog malog dečaka koji se utopio, koga je voda iznela licem prema zemlji na šljunkovitu obalu. Video bi ljude svih boja kože, koji hoće samo jedno: da žive, da prežive strahove, a koji se očajnički pitaju: Koliko još? Koliko će još trajati moj put u nepoznato? Koliko ja još moram da ostanem u ovom Logoru? Koliko još moram da čekam da odgovor mojih najdražih, a da ne pominjem susret sa njima?

U ovoj tajanstvenoj knjizi odgovor čeka. Božiij odogvor na ljudsko pitanje: koliko još? Bože, koliko još mogu ljudi jedni drugima da od zemlje prave pakao? Koliko još treba da zovemo i molimo: „Neka dođe carstvo tvoje. Neka bude volja tvoja, ne samo na nebu, već i sasvim konkretno na zemlji! Bože, često više nemamo snage za borbu i čekanje. Pri tom umiremo, očajavamo, gubimo poverenje i hrabrost.“ – Ali, knjiga je zapečaćena. Sedmostruko. Ne možeš jednostavno, tek tako da dohvatiš zagonetku svog života  i cele svetske istorije. Moraš da ostaneš u životnoj tenziji, čak i kad dođeš to tačke pucanja. – Stoga, zamislimo se malo, dajmo prostora našem umu za sasvim lična pitanja: Bože, koliko još? Toliko nepravde, patnje, strahove, čekanja, preklinjanja?

                               - - - 

Anđeo  ne rešava nevolju videoca i svih duša, koje on oplakuje pred Bogom. On uzvraća pitanjem: “Ko je dostojan?” Dostojan, da otvori knjigu i da prelomi pečate? Svi probaju, kako na nebu tako i na zemlji, kao i pod zemljom u hadu – i niko nije u stanju. Nema hakera, ma koliko on bio sposoban, koji bi mogao da dešifruje ovaj kod. U odnosu na Božiju nesagledivost i nedostižnost, zakazuju svi naši pokušaji razumevanja. Ne možemo sami sebi objasniti ni svetlost ni tamu ovoga sveta. Ne možemo sami da prodremo u smisao našeg života ali ni naše patnje. A ko onda može? Ili je to besmisleno pitanje, jer je sama životna borba besmislena i na kraju nas čeka ledeno ništavilo koje će kako nasilnika tako i njegovu žrtvu progutati - nekažnjeno?

Navodi me na razmišljanje, što anđeo ne pita: Ko je dovoljno pametan, da reši sve ove zagonetke? Ili ko je dovoljno svet, da mu se dozvoli uvid u Božiju sveru i u ljudska srca? Ili ko je dovoljno moćan da kao legendarni Aleksandar nerešivi čvor života jednostavno preseče i kaže: od sada je svetka istorija pod mojom komandom. – Ne, anđeo pita ko je dostojan? A biti dostojan to ima veze sa našim postojanjem, pre svega sa našim sposobnostima i pameću. Izraz “ljudsko dostojanstvo” potseća na ovo postojanje: sama činjenica da je neko čovek, od samog nastanka mu sleduje dostojanstvo koje niko ne sme da povredi.  U Jovanovom slikovitom svetu je to ograničeno, slabo dostojanstvo, koje čoveku nije dovoljno da bi otvorio knjigu. 

Onda dolazi jedno jagnje na scenu: Jovan vidi stvorenje puno simbolike: Sedam puta se javljaju znaci moći: Rogovi. Sedam puta bistro oko: njemu ne promiče ni jedna nepravda na ovom svetu. Kao ni ma koliko duboka bila nevolja u srcima i telima napaćenih ljudi. Jagnje je dostojno. Ono dobija knjigu, koja mu se pruža sa trona Božijeg. Podiže se nebeski hvalospev: Dostojno je Jagnje, jer na sopstvenom telu nosi ono zbog čega mnogi pate i u Jovanovo i u današnje vreme. Jagnje je žrtva, na strani je svih onih koje u školskim dvorištima psuju: “Žrtvo!” Na strani onih koje bombarduju, koje puštaju da se udave, siluju, orobljavaju, progone. Jagnje je dostojno jer kao žrtva nad žrtvama nosi grehe sveta (Jovan 1,29). Zaklano na stub krsta. Sve nas koji smo upleteni u nevolje i grehe, on nosi.

„Nemoj da plačeš!“ čuje videlac. Iako toliko toga ostaje što se može oplakivati. Borba se nastavlja, u skladu sa Jovanovim vizijama, tako što se pečati otvaraju jedan za drugim. Borba dobra protiv zla. Borba za život protiv smrti. Božija borba za pravedan svet, za ljudska srca otvorena za mir. Advent. Svake godine vežbamo čekanje onog koji donosi spasenje i život. Vežbamo se da budemo otvoreniji nego inače u svakodnevici sa svom obazrivošću i merama predostrožnosti. Otvoreni da Duha nade i ljubavi. Mnogi od nas jedni drugima pružaju male radosti tokom adventa. Već ovde osnažuju taj drugi pol koji Jovan ima prilike da vidi: Da, moguće je pažljivo živeti. Biti ljubazan. Da budemo milostiviji prema slabostima drugih. Možda i prema sopstvenim slabostima. Nekima je možda u ovim tamnim sedmicama u godini biliži videlac koji plače i njihove suze iznosi pred Boga. Drugima od nas je upravo podareno  da sledimo ono „nemoj plakati“: dobar, srećan period života. I jedni i drugi smo pozvani da u svetu vukova sve položimo na Jagnje. Na Jagnje Božije, Isusa: koji nasilje prevazilazi ljubavlju. I svim bolestima pa i smrti oduzima žalac. Da bi na kraju svi mogli da pevaju: Tvom Imenu, Gospode, nek je večita slava i čast!

Amin

 

Ministar Hans-Frieder Rabus