2017-10-08 17. Ne po Danu Svetog Trojstva

Marko 9, 17-29

Prosto da ne veruješ: ovde se ipak radi o jednoj staroj priči iz vremena kada se još verovalo u zle duhove, ali je i potpuno jasan opis medicinskih simptoma: Isus isceljuje dečaka koji pati od teških napada epilepsije. Mogli bismo reći: sve što danas čujemo nadkriva oblak prolaznosti. Priča o isceljenju bolesti prema kojoj bi mi kao moderni ljudi sasvim drugačije pristupili: lekovima za oslobađanje od grčenja; u najtežim slučajevima čak i opreacijom tog dela mozga. A ipak, me ova priča pokreće kao da je pisana za današnje verme.

Ljudi koji govore kao da imaju penu na ustima – mi u  Nemačkoj smo morali da ih doživimo, sad u poslednjoj predizbornoj borbi. Ljudi koji su ukočeni, gluvi i bez jezika, koji više ne slušaku, samo urlaju, prave grimase, stežu pesnice – neki naši građani su baš bili uplašeni, kako su se njihove komšije u selu brzo promenile. Bili su šokirani onim što kao demon izlazi iz njihovih duša, koliko mržnje i slepog besa. Tako da mi je odjednom sasvim bliska očeva primedba: „Oni nisu mogli“, reče on. Isuse, tvoji učenici su pokušali da prekinu borbu, penjenje i neodazivanje mog sina. Ali nisu uspeli. Nisu uspeli da prodru do njega.

Je li Isusa prepravilo sažaljenje? Kao što je reagovao u seocetu Nain, kada je udovica izgubila svog sina jedinca? Gde se Isusu srce steglo od tuge i morao je da joj pomogne (Luka 7,13)? - Ne, u ovom slučaju Isus ne reaguje sažaljivo, već ljutitio ili u svakom slučaju glasno uzdišući: „Šta je to sa vama?!“, kaže. Vaš stav „ne možemo“, toliko me nervira! Da ustuknete kad drugi počnu da pene; da ne nalazite put kako prodreti do besnih, a gluvih likova, izvući ih iz njihove opasne borbe – koliko dugo to još moram da gledam? Iako stalno pokušavam da vas naučim kako treba da se živi u sili Božije struje i kako se umešati i zaobilaziti kada su ljudi oštećeni ili drugima čine štetu.

Moram reći: nije lako progutati ovakav Isusov izliv osećanja. Svaki lekar zna, svaka učiteljica zna, svaki političar koji ima mandat, a i svaki sveštenik: jednostavno postoje i neizlečive situacije. One se tiču pojedinca, kao ovog epileptičara. One se tiču i grupa, školskih odljenja, crkve, pa i celog naroda ponekad: pnekad jednostavno nikako da se ućutkaju oni sa ustima punim gluposti; i često ostaješ bez reči, kako da se prodre do takvih ljudi, da se otvore za ono što može biti isceljujuće, umesto što ostaju ugrčeni u bolesti. – Tako Isus ovih snažnim uzdahom pogađa i mene. A nakako mi se to čini nepravednim. Jer ponekad jednostavno ništa ne možete da učinite, ma koliko se trudio. 

Uprkos tome: želim da se pouzdam u Isusa, da će on moju dušu unaprediti, čak iako me on sam provocira i rečima šamara. Hoće da detaljno pogleda oca iz ove priče. I odmah izaziva novi napad. Isus nepomično stoji pored pacijenta, ništa od saginjanja, polaganja ruke, pomeranja dečaka koji se grči u siguni položaj. Već on ispituje oca i otkriva kompletnu tragiku i opasnost. Kao oboleli, nikad ne znaš kada će napad početi, da li ćeš tada pasti u jezerce pored koga upravo prolaziš ili u otovoreno ognjište u svojoj kući. Kako da nešto što hoće da te uništi stalno vreba. Otac je samleven, više skoro da i nema nade. Polako opipava posle svih razočarenja: „Ako možeš da nešto učiniš, smiluj nam se i pomozi nam.“ Osećamo: otac više ne razlikuje između patnje svog dečaka i svog razarajućeg bola: pomozi nam, ako možeš, moli. Ova strašna bolest je okovala celu našu porodicu. I opet Isus deluje skoro odbojno: Šta znači na ovom mestu „Ako možeš?!“ Daješ svojoj duši oduška, smanjuješ pritisak nade, promenu vere kroz venil-rečicu „ako“. Ali predamnom nisi kao pred lekarom, koji se u svoj zanat razume bolje ili lošije. Stojiš pred vezistom ka Bogu. A pred Bogom nema Ako i Ali. Bog je apsolutan, on apsolutno, u potpunosti pomaže, na bilo koji način. Jer Božija sila i ljubav su bezuslovno prisutne. Zato: sve je moguće onom koji veruje. U sili Božijoj se zidovi ruše, a nemi zapenjeni duhovi se krote, otvaraju, isceljuju.

A sada, očajan otac, koji gori od nevolje i nade. On kao da stoji na ivici stene. Stoji na ivici našeg uzročno-posledičnog sveta, isprepletanog uslovima, uzročnicima bolesti i medicinskih uticaja. I usuđuje se, skače, nalazi se u slobodnom padu na ivici onog što mi možemo da istražimo i da shvatimo. Uzvikuje „verujem“, a istovremeno iz njega viče: „nisam u stanju sam po sebi – pomozi mom neverju!“ U tom dvostrukom siromaštvu: niko ne može da pomogne njegovom sinu, da odagna neizlečivog duha; da veruje bez zadrške, ni to ne može – u toj očajnoj nemoći otac skače, i pada. Pada u susret najvećem mogućem bogatstvu i najprodornijoj sili isceljenja: pada u Božije raširene ruke, koji ga je kroz Isusa isprovocirao na skok i nagnao u sposznaju spstvene okovanosti kauzalitetima i ličnog siromaštva.

Kada se nalaziš u slobodnom padu, nema više onog „ako i ali“. Pomozi mom neverju, samo to. Taj vapaj za pomoć Isus može da pretvori u delo. On preuzima borbu nedokučivosti dečaka, gluvoću, nemost, ali i muku samopovređivanja i smrtne opasnosti. Isus zapoveda, niti miluje niti potapšava. Već: Izlazi duše nemosti i gluvoće! Sila protiv sile! Reč je snažnija od besa. Slušanje isceljuje pre nego stisnuta pesnica. Za ruku uzima Isus dečaka i podiže ga. U ovom gestu vidim sliku onoga što prikazuju uskršnje ikone u Pravoslavnim crkvama: Vaskrsli Isus prihvata Adama i Evu za ručni zglob i izvlači ih iz smrti u život.

„Oni nisu mogli“. – „Sve je moguće onom koji veruje.“ To su graničnici, između kojih se odigrava naš život u svojoj sreći i nevolji. To je obećanje, koje nam Isus daruje. Seme koje treba da proklija u našim dušama. Tako da nas vodi duh apsolutne Božije sile – ako je potrebno i odlučnim rečima, koji modernim duhovima borbe i besa može da zapovedi: stop -  napolje iz naše sredine!

Amin

 

Ministar Hans-Frieder Rabus