2017-09-24 15. Ne po Danu Svetog Trojstva

Luka 18, 28-30

Jednom nakon nekog od mojih planinarskih odmora u Alpima došao sam na ideju: Hajde, zapiši za sledeću godinu šta ti je sve zaista potrebno iz tog 20 kilograma teškog ranca koji prtiš nebrojeni broj kilometara svkodnevno i preko svakog brda. Šator, podloga, vreća za spavanje, kuvalo, odeća za kišno vreme, za lepo vreme, geografske karte, vodič za planinare, knjiga za dosadne zastoje, bolje poneti nekoliko košulja, čarapa, rublja više, da mokru odeću ne moraš da sušiš na sebi, što ja uopšte ne podnosim. Apoteka, pribor za šivenje, moža i mali pijuk za planinarenje, ukoliko se desi da kao samotnjak moraš da pređeš i snežne delove, pištaljku za poziv u pomoć (jer sam planinarenje počeo u vreme kada mobilni telefon još nije postojao), hrana, voda, i, i, i, i.... Više puta sam se sebi zaklinjao: sledeći put ću mudrije da se spakujem: rastereti se toga da za svaki slučaj nečeg imaš više nego manje. A pošto sam svoj spisak tokom godine ipak povećavao, i uz radosno uzbuđenje pri pakovonju ponovo se pojavi strah, zapisao sam jednu rečenicu kao podsetnik: ONO ŠTO NE MOŽEŠ DA OSTAVIŠ, MORAŠ NOSITI. Svaki planinar zna: to je utvrđena istina, koju možda nećeš naučiti odmah na početku, dok si još svež. Ali tokom svog puta imaš neželjene mogućnosti da korak po korak meditiraš: ono što ne možeš da ostaviš za sobom, moraš da nosiš.

O tom ostavljanju za sobom su pričali Petar i Isus. I to u jednom sasvim radikalnom smislu. Isus je svoje učenike na Galilejskom moru opozvao od ribarskih mreža, a pozvao ih u zajedništvo sa njim. Možda je i Petar bio škiran razgovorom koji je predhodio (čitanje iz Pisma: Luka 18, 18-27). U tom prazgovoru, čovek vodeće pozicije pita Isusa: Kako da živim, a da moj život ima vrednost, vrednost u odnosu na večnost? Godine mi prosto cure kroz prste. Isus mu odgovara: moraš da živiš sa pažnjom posvećenom Bogu i ljudima. Da bi nam se za to otvorila čula, dato nam je deset zapovesti. A kada je veoma zaposleni nosioc odgovrnosti odgovorio: to kod mene donekle funkcioniše, Isus je dodao: u tvom slučaju – prestani da se grčevito držiš bogastva,  odbaci tu orjinetaciju svog srca „za svaki slučaj“, taj osnovni strah: hoće li biti dovoljno, imam li dovoljno, nije li bolje da još malo dodam ionako visokoj lestvici osiguranja, nego da živim bez ikakve brige o budućem? Petar nije imao taj problem. Kao ribar, nije imao novca na štednoj knjižici, već je živeo od danas do sutra, iz mreže u tiganj. Zato Isus razgovr sa njim ne okreće ka novcu, već na međuljudske odnose, na veliku porodicu. U ono vreme je porodica bila proizvodni pogon, a istovremeno i zbrinjavanje u odnosu na dane u starosti. Voleo bih da čujem ton kojim je Petar rekao: „Evo, mi smo sve ostavili i pošli za tobom.“ Da li je ponosan kada kaže: Mi smo uspeli u odnosu na ovog bogataša, koji odlazi tužan, bez snage, nemćan da donese odluku o suštinskom pitanju svog života. Ili Petar pita obrnuto, uplašeno: Mi smo sve dali za ovo zajedništvo sa tobom Isuse. Hoće li se to jednom isplatiti? Ili će se na kraju pokazati kao suludo putešestvije?

Razgovor ove dvojce ne mogu da tumačim kao se time želi reći: Samo ako živiš kao kaluđer, bez porodičnog tereta; samo ako živiš kao duhovni hipik: „Danas tu, sutra tamo“, sitći ćeš u nebo. Ali hoću da se pitam: Koju ulogu u životu imaju porodica, međuljudske veze, profesije? Mogu li oni postati glavna stvar, nešto kao neki bog? Ko god je bio zaljubljen poznat mu je taj osećaj, ta faciniranost: „Ti si moje sve, bez tebe ne mogu živeti“. Kao roditelji ili malo udaljeni kao bake i deke poznata nam je, nazovimo je, duhovna moć blagodati deteta: O,kako su slatki mališani! Obožavamo ih i topimo se, a neki nesvesno od svojih mali prinčeva stvore male tirane kojima se sve želje ispunjavaju... Čuti Isusovu trezvenost po ovom pitanju, ne samo da je osvežavajuće, već oslobađajuće. Za njega su odnosi među ljudima nešto privremeno, a ne, poslednja utvrda ili zamena za religiju. Uz svu odgovornost jednih prema drugima, uz svu vernost jednih prema drugima na koju smo pozvani, kako bi odražavali istoventost Božije vernosti u našim pokušajima da volimo, ipak se može dogoditi, da se tvoje unutrašnje veze opiru pozivu da u životu kreneš dalje. Da slediš Isusa još očiglednije. Da budeš poslušan pozivu koji će ti Bog možda tek nakon desetine godina jasnije pokazati. I ako onda kažeš: Ali  moja porodica, moj javni ugled, moja sigurnost! – onda će ti ono što je bilo dobro i dar je života postati idol i prepreka da korakneš dalje. -  Da li tako nešto ne lebdi u radikalnom razgovoru Petra i Isusa? Pitanje: Šta je zaista tvoj oslonac u životu? Kojih  gelendera moraš da se oslobodiš, koje siguracije treba da izvadiš iz svog ranca prevencije i životnih strahova, ako želiš da slobodno zakoračiš na put bezuslovnog Isusovog poziva?

Kada sam ovaj odeljak pročitao na izvornom grčkom jeziku, Petrovu primedbu sam spontano ovako preveo: „Evo, mi te sledimo, tako što smo svoje ostavili.“ Pomislio sam: zanimljivo, Petar se ne zadržava samo na nivou imovine „moja kuća, moja žena, moja deca“. Već reč „idios“ / „svoje“ podrazumeva generalno mene samog, moje unutrašnje biće, moje sklonosti, ono što volim, od čega strahujem ili od čega sam zavistan. Moj ego, rekli bismo danas modernim jezikom, koji je toliko moćan da nas uvek iznova dovodi do granice nasilništva kada po svaku cenu hoćemo da nametnemo ili branimo svoje interese.

Niko ko svoj ego ukroti, ko odbaci svoje plašljivo „ja“, ne živi siromašnije! Već upravo suprotno: on živi kao čovek koga život bogato nagrađjue. Ka tome ide Isusov odgovor. Živiš darovano – ali ne kao plata/naknada za tvoje vrlo ponašanje ili uštogljene duhovne strategije odricanja, već ne-sebično. Nesebični ljudi mogu da vole i biće voljeni. U tome je stvar. U našem prolaznom životu, a i  u vek vekova. Amin.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus