2017-06-25 Ekum-Ob reformacija (Magnificat)

Luka 1, 46-55 

„Moja duša veliča gospoda“, izgovarali smo Marijine reči. Hor nam je pevao pravo k srcu: Magnificat, raste, širi se duša ka Gospodu, „jer je video poniznost svoje služiteljke“, raduje se. Mala, nepoznata žena iz Nazareta, po našim merilima mlada, peva pesmu malog, prostog čoveka, koga velikaši datog vremena često previđaju. No, ne i Bog. Ona oseća da je Bog zapaža s ljubavlju i poštovanjem, da je izabrana, a da tome nije mogla da doprinese ni najmanjom sitnicom. Bogu nisu  potrebni nikakvi unapred ostvareni ljudski dopirnosi da bi nas voleo. Zbog svoje dobrote, koja obilato preliva, odlučuje se za nas i daruje nam obraz, oslonac i dostojanstvo.

Možda je to razlog zašto je Martin Luter zavoleo Marijin hvalospev. Prošlo je tri godine od poznatog udarca tezama. Ispitivanje ispravnosti njegove vere je već dovelo do isključenja iz crkve. U to vreme, Luter piše nećaku svog gospodara, budućem prestolonasledniku Jovanu Fridrihu, saksonskom knezu, jednu vrstu priručnika u kome mu objašnjava hvalospev. Na šta treba da obrate pažnju velikaši kada nose odgovornost za male, za decu svog naroda? Odogovor, ukratko: pazi, kneže, da zaista služiš svojim ljudima. Da ne govoriš: ja sam najveći. Čuj Mariju kako peva: “Bog je raspršio ohole i njihovu uobraženost, vladare zbacio s prestola, a ponizne uzvisio.”

Luter je tek završio trećinu svog priručnika, kada je stiglo naređenje: “Moraš pred cara.” Pred najnasilnijeg u celom ondašnjem carstvu. U Vormsu moraš da odgovaraš, pred Rajhstagom – izborno telo, gde su okupljeni svi moćnici onog vremena: kneževi izbornici, kao što je bio njegov  knez Fridrih Mudri, ali  i nadbiskupi, kao njegov pretpostavljeni nadbiskup Albreht von Brandenburg.  Obećana mu je bezbednost. No, nije li časna carska reč već jednom bila prekršena? Prema Janu Husu, koji je sto godina pre Lutera, koji je kao jeretik spaljen na lomači. Gospoda, moćnici, prečesto primenjuju silu prema malima, ako su nepokorni.

Zbog puta u Vorms Luter mora da prekine rad na „Magnificat“ . Posle toga se, kao što znamo, krio u Vartburgu. Nije trebalo da mu se dogodi isto što i Janu Husu. Luter je pred velikanima rekao: „Moja savest se zasniva na Reči Božijoj. Ako me ne ospore na osnovu razuma i Svetog Pisma, ne mogu da opozovem. Bože, pomozi mi.“ Tako je došao do Rajhsahta. Što je značilo da niko nije smeo da mu ponudi skrovište. Čak je bilo dozvoljeno i da ga ubiju, a da zato ne budu kažnjeni. Možda ga je Marija tešila svojim pouzdanjem o kome peva i veruje: Božiji pogled na ponizno i veliko, Božija merila su drugačija.  On može da te neprimetno izbavi, isčupa iz ruku moćnika, tako što ih ponekad pusti da propadnu zbog sopstvene taštine. Kada čitam, često se pitam: za koju godinu je Luter zapravo pisao svoje tumačenje hvalospeva? Na primer kada kaže: „Bog oduzima snagu zlima i ostavlja ih da se nadimaju sopstvenom snagom. ... A onda kada se balon naduva i kada svi misle da su gore i da su pobedili, ... onda Bog probode jedu rupu na balonu, i odna je gotovo. Bezumnici ne znaju, da su upravo onda kada rastu i postaju jaki, od Boga odbačeni i da Božija ruka više nije dan njima. Zato njihova stvar traje određeno vreme; onda nestaju kao balon od sapunice i kao da ih nije ni bilo.“ – Moram priznati: nažalost, padaju mi na pamet neki despoti i patriote naduvane sopstvenim nacionalizmom, kojima kao da su namenjene ove Luterove reči.

Još dublje me dotiče Marija, kako je njena posvećenost Bogu pripremljena. Time postaje učiteljica molitve iz srca. Ona pokazuje šta znači: dozvoliti da nas Bog voli, da u meni raste ljubav i posvećenost. Luter je to osetio, to - više ne biti gospodar u sopstvenoj kući, tu Marijinu spremnost da dozvoli da se dogodi ono što Bog želi da učini. Čujmo samo prve rečenice kako on tumači tu reč „Magnificat“, početak pesme: „Moja duša veliča Gospoda“. Luter piše: „Marija ne govori : ‘ja’ veličam Gospoda, već ‘moja duša’. Kao da je htela reći: ‘Ceo moj život sa svim mojim čulima lebdi u Božijoj ljubavi, hvali i velikoj radosti, zanemoćala u sebi, više sam uzdignuta nego što se uzdižem da slavim Boga. ’ Sima, koje prožme Božija slast i Duh Božiji, dešava se da osećaju više nego što to mogu da iskažu. Jer nije ljudsko delo, slaviti Boga u radosti; pre je to radosna patnja i isključivo Božije delo, koje se ne može naučavati rečima, već se samo kroz sopstveno iskustvo može upoznati.“

„Blagoslovene ruke, koje su ovo napisale“, navodno je izjavila jedna ličnost iz vođstva crkve, kada je pročitala ovo malo štivo o Marijinom hvalospevu. To je rekao Papa Leo X., veliki protivnik malog monaha iz Vitenberga. Papa nije znao da ta knjižica potiče od Martina Lutera, koji je upravo kao jeretik prognan iz crkve. Da je znao, možda bi se na obe strane u doba reformacije pojedine stvari odvijale drugačije, sa više poštovanja? No, i dalje važi ono što Marija peva: „Bog se setio da bude milostiv, došao je da pomogne svome sluzi Izraelu.“ Ali i svojim punim grešaka i dragocenim crkvama.

Amin

Ministar Hans-Frieder Rabus