2017-06-18 1. nedelja po Danu Svetog Trojstva

Jovan 5, 39-47

„Deda, ja gledam kroz prozor!“, vikala je moja unuka sa prvog sprata niz stepenice. „Pa, ako ćemo realno, to i nije neko veliko delo“, zabrundao sam ka njoj kao pravi deka. Ćerka mi je neposredno posle toga, koz smeh ispričala ovaj događaj. Osetio sam: u toj izjavi ona je prepoznala oca iz sopstvenog detinjstva. Naime: Ako za ono što činiš, želiš da dobiješ priznanje, onda za to moraš i nešto da pružiš. A u sebi sam pomislio: Očigledno, da se neki stavovi zadrže ceo život. Kao i taj da ne želiš da se bilo kakvim „Bla-bla i divite mi se!“ zadovoljavaš i da sa drugima na to aplaudiraš. Već, ono što znaš i što činiš, da to unapređuješ; da postavaljaš izazove pred svoj učinak, svoju nadarenost, - da ih „obrazuješ (formiraš/bilduješ“ kao što mi to na nemačkom izražavamo, kada neko teži nečem većem. U tom smilsu „obrazovati“ se ne odnosi na nečiju pamet, niti na to koje debljine će novčanik jednog dana postati, niti koliko „lajkova“ će sakupiti, ako se samo zgodno predstavi na socijalnim mrežama.  Već u ovom slučaju, „obrazovati“ se odnosi na tvoj rast, na formiranje tvoje ličnosti. Na ono što ostavlja uticaj na tvoje unutrašnje biće, na tvoj celokupni život i životni put. Hrišćani ovu unutrašnju silu koja menja nazivaju „Božije obličje“.

Upravo se o tome radi u diskusiji gde Isus jasno zauzima svoj stav. Radi se o pitanju: Gde tražim priznanje? Ko ili šta me toliko imresionira, da ostvaruje uticaj na mene? Ako pogledamo kontekst u Evanđelju po Jovanu, primećujemo: U ovoj dugoj, oštro vođenoj debati, reč je o nečem centralnom. O pitanju: u čije ime Isus deluje i govori? Je li Bog najviši i najdublji autoritet koji nas kroz Isusa dotiče i postavlja na mesto, tako da nema nikakvih izgovora? Ako je tako, onda moji dosadašnji životni autoriteti bivaju poljuljani. Ono što me je do sada činilo, u mojoj sopstvenoj slici o sebi, ono gde sam do sada pripadao, ono što mi je davalo oslonac i priznanje: bilo da je to porodica, socijalno okruženje, navijački klub, nacija, vera, neka crkva – bez obzira šta je to što me je do sada određivalo, davalo mi osećaj vrednosti i priznanja: Isus to stavlja pod znak pitanja.  Zapravo on pred mene stavlja centralno pitanje: Na čemu ti zasnivaš svoj život? U čijim očima ti tražiš priznanje i utehu?

U Evanđelju po Jovanu je ovo pitanje, ova strela koja treba da me pogodi, predstavljeno kroz svađu sa Isusovom jevrejskom braćom po veri. Polemički ton ovog razgovora je nažalost vodio k tome, da su se hrišćani u crkvenoj istoriji u odnosu na Jevreje osećali pretenciozno, pa su se u skladu sa tim i ponašali. Nisu obraćali pažnju na “rizike i posledice” hrišćanske vere i time preuzeli odgovornost. To je vodilo stalnom ponavljanju greha u odnosu na Jevreje i to kroz vekove – sve uz nabolju hrišćansku savest. Isus to tako sigurno nije mislio, da se njegovi sledbenici ogreše o njegovu jevrejsku braću po veri. – Stoga, hajdemo da danas, budnog duha uzmemo lekovito sredstvo evanđelja. Dajte da s pošotvanjem istupimo pred Isusove ondašnje protivnike u diskusiji. Jer radi se o zajedničkom pitanju, kako onda tako i danas: Šta znači osloniti se na Boga?

“Pomno proučavate pisma, jer mislite da u njima imate večni život“, Isus kritički otvara ovaj deo diskusije iz Evanđelja po Jovanu. Kao hrišćanina, koji je usvojio Luterovu reč “sola scriptura – samo Sveto pismo”, ovo me zapanjuje. Zar nije Sveto pismo bilo osnova kojoj je Luter mogao da zahvali na svom opstajanju sve do samog saslušanja pred carem u Vormsu? Nije li Sveto pismo osnova koja vezuje sve crkve, koje su proistekle iz reformacije? –

“Ali možeš li da vidiš i koji su tvoji filteri i unapred donesene odluke, kroz koje ti čitaš Sveto pismo?”, čujem Isusa kako uzvraća pitanjem. To znači: moji sopstveni interesi određuju šta ja vidim. Moj profesor koji mi je predavao Naučne metode merenja je to u odnosu na jedno potpuno drugo polje drastičano izrazio na ovaj način: “Ne  veruj ni jednoj statistici koju  nisi lično lažirao”. Ovom izajvom je mislio: i tvoje naučno rasuđivanje je pod uticajem predpostavki, interesa, obzira i predrasuda. Isus nešto blaže ukazuje na to: “Prihvatate pohvalu jedan od drugoga”, kaže. Bilo da se radi o naučnom okruženju, po čijim pravilima onda i argumentujemo, ili o političkoj partiji, verskoj zajednici: naše JA tiho, ali snažno određuje sve što mi vidimo, prepoznajemo, govorimo, činimo, verujemo. – Zato je Isusov prvi odgovor na pitanje: šta znači osloniti se na Boga, negativan: Neka isčezne tvoja želja da dobro izgledaš i da predstavu o sebi modeluješ po ličnoj zamisli. Prepoznaj iluziju da sam možeš da upravljaš svojim životom – tako što ćeš na napraviš dobre planove i upotpuniš ih pravom verom. Oslobodi se i zamisli: sa Biblijom je hrišćanima automatski i ulaznica za večni život stavljena u ruku. Kratko rečeno: Ne budi nikakav “posednik” istine ili Svetog pisma, posednik svoje vere ili sebe samog. Već budi uvek iznova spreman da čuješ, da primiš. Budi onaj koji dozvoljava da mu se kaže da ponešto o Božijim tajnama i ne razume. Kao što Isusovi protivnici u diskusiji nisu mogli da razumeju da je Mojsije u Svetom pismu upućivao na Hrista.

Šta znači osloniti se na Boga? Drugi, pozitivni odgovor, koji Isus ovde daje je pozivan: Dođi k meni, kaže, i rizikuj život u ljubavi. On sam svojim životom pokazuje kako je to moguće, „Došao sam u ime Oca“, kaže. To znači: on se ne pravi važan. Ne uznosi se. Isus ne kaže: ja sam najveći, ko mene sledi, sve ću vas učiniti velikim – „ponovo veliki“, da pomenemo tu aktuelnu krilaticu koja vijori u mnogim glavama i nacijama. Isus živi dosledno polazeći iz tačke koja je van njega samog. Kao neko ko voli, on živi i diše, nada se i postupa na osnovu odnosa. Na osnovu odnosa punog ljubavi između Boga, njegovog Oca nebeskog i njega.  Isus živi kao otuđen. Njegovo veliko JA, njegov ego su se istopili u ljubavi. I ne nedostaje mu to. Već ono za čim čezne, što mu nedostaje, smo svi mi, ljudi. – Dođite k meni, kaže. I danas, ovde. Rizikuj da voliš. Boga da voliš – ali i ljude, u kojima ti se prikazuje slika Oca nebeskog. Amen.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus