2017-05-21 Rogate

Luka 11, 5-13

Da molimo, umemo i pre nego što progovorimo. Žudimo, prosimo, žednimo. Rođenjem, na ovaj svet dolazimo uz vrisak: držite me, pomozite mi, ugrejte me, zasitite moju glad! Usta odojčeta, onda naiđe na dojku, koja ga oslobađa nevolje. – Nije slučajno što Isus priča usmene priče. Kroz njih on hoće jasno da nam pokaže potrebu i obećanje u vezi molitve. Tako on priča o prijatelju, kome u sred noći treba hleb. O ocu koji, naravno pruža ribu, a ne zmiju. Na ustima postaje vidljiva sva naša potreba i htenje – naša žeđ za životom. Ona nikad ne prestaje.

Šta sve deca žele, na primer kada iz sveg glasa plaču u kolicima za kupovinu pored regala sa slatkišima, odmah ispred kase… Koliko je mladima potrebno garderobe, stvari za ulepšavanje, elektrosnkih uređaja, da ne bi zaostajali po ugledu u svojoj gupi… Šta je nama odraslima sve potrebno, šta sve želimo i borimo se za to iz godine u godinu: za prijatelje, posao – i za uspeh u svemu tome. Za muža, za ženu, partnera. Za kuću, za dobar auto, novac. Želimo decu i duboko smo pogođeni kada ostanu neostvarena želja. Zatim slobodno vreme i odmor, putovanja, sport, kultura, ples. Uživanje i uzbuđenje. Zdravlje, nam je uvek iznova neophodno. Sigurnost i osiguranja. Uteha takođe – zaime Boga! Uvek iznova ta žeđ za utehom, ako neko nosi bol koja tišti. Smisao nam je potreban, nezasiti smisao našeg života. Između ostalog skriveno, možda našu unutrašnju prazninu omamljujemo, zagušujemo je ili zatrpavamo radom kao „radoholičari“ ili nekim drugim vidom zavisnosti. A ipak se ne može potpuno umiriti taj naš, još od rođenja prisutni, osnovni strah: meni će nešto biti uskraćeno, neću dobiti sve što mi treba, prepušten sam žeđi, poređenjima, zahtevima, pohlepi ceo svoj život. A i otovrena usta pri umiranju, ili tek preminule osobe: u tome vidim dirljiv izraz onoga što smo od početka do kraja: vapimo, gladujemo, žudimo za životom.

Da, tako stoje stvari sa nama, objašnjava nam Isus. I on sam je morao da moli za vodu ženu kraj bunara po najvećoj vrućini (Jovan 4). Na rođenju, morao je da moli za prostor, za smeštaj (Luka2,7; Jov.1,11) i često ujutru ne zna gde će prenoćiti uveče (Matej 8,20).  Još jedna od njegovih poslednjih reči nije slučajna: „žedan sam“ (Jovan 19,28): Isus zna, i doživeo je u božijoj blizini, koliko potreba mi imamo. Duhovnost koja nad ovim stvarima pokazuje lebdeću opuštenost, koja negira naše potrebe i bori se protiv njih, nije njegov stil. Ali Isus ne želi ni da nama upravljaju samo naše potrebe. Svim potrebama daje određeni pravac, prostor kuda sa čežnjama i potrebama: naime, pravo u srce Božije. Zna Isus da je to jedo beskrajno veliko sa beskrajnom ljubavlju ispunjeno srce i stoji iza toga. I radi na tome da se i naše srce prošili uprkos svim potrebama. Da se proširi za primanje i davanje.  

Prijatelj, otac – oni predstavljaju dobrog Boga. Pri tom nam Isus ne opisuje nekog narčito ljubaznog prijatelja: mrzovoljno dobacuje korz zaključana vrata: Sada više nema ništa! – no, prijatelj koji moli je uporan: “Bezobrazno navaljivanje”, naziva to Isus i zna: prijatelj će sigurno dobiti svoj hleb. Isto tako dobija i sin, ono što mu treba, hranu, a ne servirane otrovne životinje. Isus preteruje u svojim pričama da bi se u našu dušu duboko ukorenilo: nemoguće je da ne dobiješ ono što ti treba. Za Boga je to nezamislivo. Zato: nemoj da budeš suženog vidika zbog tvojih potreba i nevolja i straha, koji stalno hoće da te okupiraju, zavedu: za mene neće biti, ja  neću dobiti sve u životu. Ne, Isus kaže: budi široka, dušo ljudska. Jer Bog rado daje.  

Ali ja ne dobijam sve što hoću i što mi treba! tu ćemo se složiti. Postoji i to da Bog ne ispunjava naše najdublje molitve. Neće svako biti sačuvan od bolesti ili nesreće, - molio se koliko hteo. Često ne znamo kako dalje, ljuti ili očajni kaj bolesničke postelje, groba, na ruinama nesreće. Često smo bliže Isusu nego što bi to hteli: naime u onoj situaciji kada se on Getsemanskom vrtu moli tako da mu znoj krvari: ovu čašu ne mogu da ispijem: ova patnja mi je preteška. – Ni nama se ne uskraćuje da, prođemo najtežu ali možda i najsvetiju lekciju duhovnog života: molitva – to nije sredstvo do cilja. Ali ipak nije besmislena. Bog nije produžena ruka naših želja. Već je Bog Otac, koji nas u svemu voli. I koji hoće da  bude voljen u svim našim situacijama i stanjima. Svaki put kada i sam moram da sažvaćem ovo što sam vam upravo naizgled jednostanvo i lako rečima iskazao, - kada na tom ćošku počne sve da se ljulja, pomaže mi način na koji Ditrih Bonhofer pravi veoma, veoma prefinjenu razliku: „Bog ne ispunjava sve naše želje, ali ispunjava sva svoja obećanja.“ A ono što je Bog obećao, to prolaze ljudi kroz celu Bibliju: često se dive, ponekad ništa od toga ne vide, ponekad očajni kao u u inat se toga drže. Njihovi primeri nam pokazuju: Božije obećanje povlači mnogo veći luk nego što to može da obuhvati naše biće, osećanja i percepcija. Setimo se Avrama: postao je migrant bez korena. Pozvan kao praotac i nosioc blagoslova – a ništa od tog obećanja se veoma dugo ne vidi. – Ljudi kao on, ljudi kao Isus su hteli da nas pokrenu na odnos sa Bogom koji je pun odvažnosti. I u sred noći. I sa bezočinm kucanjem u sred noći. Mi prema Bogu ne možemo učiniti više od molitve, traganja, stalnog kucanja. Ali Isus kaže: Samo hrabro – Bog jeste i ostaje tvoj prijatelj!

Amin

 

Ministar Hans-Frieder Rabus