2017-05-07 Jubilate

Jovan 16, 16-23


Na beogradskom aerodromu ponekad, kad imam malo vremena, šetam se između prostora za poletanje i sletanje. Kod poletanja poslednji zagrljaji ispred pasoške kontrole. Neki parovi ne mogu da se razdvoje. Bol rastanka je jasno uočljiv. Deca, unuci pitaju: kada ćeš opet doći -  i još jednom odmahuju, pre nego što gost nestane iza kontrolnih kućica. Dva sprata niže: ljudi se tiskaju ispred pokretnih vrata, pogledi puni očekivanja. Neki podižu natpise sa imenima, da bi stranac odmah znao kome da se obrati. A onda kada se vrata ponovo otvore, i dolazi onaj ili ona prava – više ih niša ne može zadržati: zagrljaji, poljubci, lica koja sijaju, prosto - radost. Na nekoliko sekundi za izrazu lica samo radost i ništa drugo – dok onda ne nastupe neophodne radnje: prihvatanje prtljaga, odlazak do automobila, potraga za taxijem.

Ljudi u međuprostoru. to nešto svakodnevno: želežničke stanice, čekaonice, preseljenje u nov stan. A i poslednja godina, poslednji meseci pre nego što se neki iz Beograda vrate u Nemačku, su kao međuprostor. Još jednom se svesno doživljava ono što je ovde bilo dragoceno, a istovremeno su misli već u novom: traženje stana, prilagođavanje novim kolegama, kako se poput malog zupčanika uskladiti sa poslovima u velikoj centrali u Berlinu...

Da je „međuprostor“ normalno mesto za hrišćane, Isus pokušava da nauči svoje učenike. A oni to uopšte ne doživljavaju normalnim. Sede zajedno, poslednje veče pre nego što će im Isus biti oduzet smrću na krstu. On mnogo govori, želi da im ostavi dohovno zaveštanje. Želi da ih  uteši, jer oseća: postaju sve tužniji, što se neizostavan rastanak više bliži. Međutim, za učenike on govori u zagonetkama. Da svog voljenog učitelja uskoro više neće videti – to naslućuju, mogu to nekako da shvate, ali to prestravljuje. Kada čovek, koga volimo leži na umoru, - to i pre same smrti kida deo sopstvenog srca. Jer se radi o konačnom rastanku. U ovaj rastanak Isus ulazi čežljivih očiju. – Ali pošto dodaje: „I još malo pa ćete me videti“, to ni glave ni srca njegovih učenika nikako ne mogu da shvate. Oni se ni ne usuđuju da pitaju. Kako i da pitaju nešto, za šta im reči nedostaju? To zvuči kao nerešiva zagonetka: Moj kraj biće početak -  međutim dvanaestorica vide samo kraj i plaše se. Kajnja tačka, izvan koje ni jedan smrtnik nije prošao.

Onda im Isus daje jednu sliku, poređenje. Pokazuje na jendom prirodnom događaju nešto neprirodno. Vidite, to je kao porođaj, kaže. Kada bolovi više ne mogu da se izdrže i žena vrišti od bola, onda je to strašno. Neko treba da je pored nje, ona je u velikoj nevolji i ne može da je izbegne. No, onda dođe dete, i svi bolovi su zaboravljeni. Obrisani su čistom radošću: nov čovek je tu, moje dete. Došao je nov život na svet. I to ne samo kao lokalni događaj, kao da se dete svakodnevno rađa u Berlinu i u Beogradu. Isus ovde koristi reč punu duhovnog naboja i kaže: nov čovek je došao u kosmos. Radost o kojoj se ovde radi, je kosmički događaj, kaže on tim rečima. Novo stvorenje, koje se rađa pod bolovima, izbirše sve nevolje i pretvori ih u sjaj i sreću. Pri osvrtanju se pokazuje: to su bili bolovi nastajanja. Bila je tuga u službi života. Nevolje koje  su sa sobom nosile obećanje. Bio je to prelaz u život po sili vaskrslog Hrista.

Želim da dopustim da ta slika deluje i na mene, onda kada me opet iznova spopadne – kada više ne znam kako dalje sa sobom i svojim životom. Izgleda kao kraj koji me plaši. Ljudi koji su mnogo toga nosili, koji me napuštaju. Prijateljstva, koja blede, koja se primiču kraju. Ciljevi, koji se pokazuju kao nemogući. Sigurnost mog tela, koja postaje sve krhkija. Život u međuprostoru, za to nisam istreniran. Zato što rado život organizujem po svojim zamislima i želim da tako i ostane, da ja imam kontrolu nad njim. Ako život u međuprostoru ne treba da ima samo ukus rastanka, razgradnje i kraja, onda su za to potrebna čula i organi koji će moći da osete to obećavajuće. U našim životima, mi ne možemo kao na aerodromu da siđemo dva sprata niže, i da se ohrabrimo radošću ponovnog susreta. Ili možemo? – Za mene je slika porođaja nešto za šta se držim i u svojim strahovima tokom nastajanja. Drži me to što je Isus taj, koji svojim učenicima daruje ovu sliku, a i da su prvi učenici svedočili: njegova smrt na krstu nije bila kraj. Već porođaj. Isus je kroz bol rastanka i smrt došao na svet. U sav svet. Sila ljubavi koja sve prevazilazi je rođena u njemu – za mene i tebe, za ceo kosmos. „Ništa više nećete morati da pitate“, kaže Isus. Sve zagonetke u vašem životu oko vama dragih ljudi, sve nevolje pod kojima se svet povija u borbi i ratu – Bog prevazilazi kroz svoj poklon radosti. U meni, Isusu, je to počelo trećeg dana, na dan Vasrksa mog probuđenja. U vama, mojim učenicima i sledbenicima, Bog od tada donosi nove ljude na svet. I nedozvoljava da ga ikakva nevolja ili krivica od toga odvrati. Zato: živite, iako me ne vidite, kao da sam tu. Sa ovom slikom o porođaju, idite u svojoj duši dva sprata niže: idite iz tuge i nevolje u dubinu stvaralačko-rađajuće ljubavi Božije. Posmatrajte je, grejte dušu time. Kao kad se srce ogreje, posmatrajući ljude na aerodromu  koji se od srca pozdravljaju. I nek vam se kroz to osnaži uverenje: mi ćemo se jednom videti i prepoznati. I sve vaše nevolje će se pri tom pretvoriti u neizbrisivu radost.

Amin.

 

Ministar Hans-Frieder Rabus