2017-04-02 Judika

Jovan 11, 1-4.17-27.40-45

 

Skinite to sa njega i pustite ga da ide – to nije samo reč upućena onima koji su stajali okolo. Još pre mi treba da budemo razvezani. Razvezani u smislu rođenja: Od nas treba da dođe na svet čovek, koji će ići putem Hristovim i koji dozvoljava da ga on vodi, vodi kroz smrt u život. A mi treba da budemo razvezani u smislu oslobođenja: da se naši okovi razvežu. Oni nas sputavaju, kao zavoji Lazara, da činimo slobodne korake ka Isusu i ka svom životu. Hajdemo obazrivo zajedno da pogledamo, da pogledamo naše mnogoobrazne okove i silu koja ih razvezuje, silu onog koji je pozvao Lazara, koja nas oslobađa.

Prvo nazivam: Pevez oko očiju. Lazar je bolestan, objavljuju sestre. Umreće, ako mu pomoć ne stigne na vreme. Te tri osobe, bolesnik i njegove zabrinute sestre, predstavljaju nešto kao iskonsku sliku i posudu naših potreba. Više ne možemo ni da zamislimo kako su onda bile preteće čak i lakše prehlade. Ali teške bolesti i nas navode na pitanje: Zašto to sad mora da me sanđe? Jesam li nešto pogrešio? Bolest nam sužava i pogled i um. Naše telo i lekarski nalaz postaju neizostavna tema. A najintimnija tema je pri tom smrt. Želimo da znamo: Šta se dešava? I: kuda me to vodi?

Isus ovde „nemilostivo“ provocira: Ova bolest nije na smrt, kaže, neog na Božiju slavu, da se po njoj proslavi Sin Božiji. On obrće ugao gledanja. Umesto pitanja „zašto“ i da na osnovu toga povuče korake za tretman, Isus pita „čemu?“ Čemu treba ova bolest da služi? A da pri tom, na neshvatljiv način ni jednu misao ne troši na to da ni „najlepša“ bolest neće ničemu služiti, ako bolesnik zbog nje umre. Isus uzima sile života i prolaznosti u ruke i od brige, bola, znoja i smrada, od uzdisaja i teških snova, od svega što bolest podrazumeva – čini nešto neslućeno: proslavlja Boga. Da Božiji sjaj i dobrota postanu vidljivi. Tome služe čak i bolest, nevolja i smrt u njegovim rukama. Neverovatno. Pri tom se osećam kao da mi je neko skinuo povoj ili neke tamne naočare sa očiju, pa od silne svetlosti ništa ne vidim. Ali Isus nam ne čini ni milimetar manje od toga. Naše povoje na očima, koji nam dozvoljavaju da vidimo samo naš lični horizont delovanja i patnje, te povoje on skida svojom rečju. Reč o sili Božijoj, koja sve, pa i od najveće nevolje, može i hoće da načini predmetom svoje slave.

Drugo, nazivam: Čvor u ustima. Svedoci smo kako se on razrešava u slobodnu reč. Marta je upečatljiv primer za to. Ona mnogo toga govori Isusu. No, ovo je čvor njenog govora: Marta, kao i svi mi, je ograničena okovima vremena. Postoji ono – kasno je, na to nemislosrdno podsećaju ovi okovi. Ako ne dođeš na vreme, kasno je. Ništa više ne možeš da vratiš, kad se jednom dogodi. Ni mrtve. Ni krivicu. Takođe ni uspehe, niti ljubav, ako je prošla. Čvor koji guši, sila vremena. Ono još i određuje način na koji verujemo ili se nadamo. Ono što je prošlo, prošlo je. Možemo se samo još sezati za tim da će Bog jednog dana da poravna štetu, da promeni nevolju, naše mrtve da vaskrsne. Ali sada je još mrak.

Ja sam vaskrsenje i život – rečju otkrivenja, Isus oduzima moć okovu koji se zove prolaznost. Tu sam, kaže Isus u momentu kada proždrljivo vreme kaže: otišao je, i to zauvek. Tu sam. Tvoje oči pune suza - Tu sam, Marta. Tvoje srce puno je brige i tuge, ti i ti – Tu sam. Boli te telo i bori se za zdravlje – Tu sam. Ja sam vasrksenje i život u sred prolaznosti. Veruješ li to? – A Marta, mala žena velikog srca, kaže TI. Ti si Hristos. Došao si u svet, da ga spaseš od smrti. Ti, svetlo večnosti u sred našeg života. Samo ti. Marta dozvoljava da joj Hrist bude sve u sred gubitka i tuge. Slobodna je za tajnu vaskrsenja. Ne samo kao činjenicu vere u dalekoj prošlosti ili budućnosti. Već vaskrsenje kao životna snaga. Ti si Hristos, moj život.

Skinite zavoje – to Isus ne samo da govori, već to i čini sa nama. I podseća se i na čepiće u ušima. Naime, na zatvorenost u odnosu na tihi Božiji glas u našim životima. Naša konačnost, smrt, kada će telesne uši postaju prah, a uši duše zapušene od tuge i straha od smrti, ne dopuštaju nam da čujemo pesmu anđela. Hvala ti Oče, kaže Isus, da ne samo da te ja čujem, već i da ti mene uslišavaš. Dvojca koja vole, ovde uho na uhu, umesto usta na usta, a zapravo srce uz srce.

Isus se usuđuje na poziv, da sasvim sluša Boga. Poziv mrtvim ušima: Lazare, izađi! Preciznije rečeno: izlazi i hajde na moju stranu! I bi tako. Mrtvac dolazi Isusu u susret, još povezan a već oslobođen za nov život. Drugi put će morati da umre. Zato evangelista Jovan ovakva Isusova dela s pravom naziva znacima. Čudesan znak, a ipak samo znak. Ono veće, na šta znak upućuje, je zapravo već tu. Božija životna sila u čoveku Isusu, koji se iz ljubavi podvrgava našoj prolaznosti. „Skinite mu zavoje i pustite ga da ide.“ Hrist nas vrlo brižljivo razvezuje, oslobađa nas od veza smrti. Oči. Usta. Uši. Da bi i mi videli, čuli i bili povučeni u život, već sada. A pogotovo kada mene i tebe u grobu pozove: Izađi!