2017-03-19 Okuli

Marko 12, 41-44

Sva sreća da Isus ovde ne kaže: Idi i učini isto! Jer, ja to ne bih mogao. Da tako, kao udovica dam sve što imam za život. Ko će se onda brinuti za mene? Šta li je dalje bilo sa udovicom u ono vreme kada nije bilo socijalne pomoći? Hoće li morati da prosi? Da živi od danas do sutra? Drago mi je što Isus ovde ne završava nekim „naravoučenijem“, u stilu: činite kao ova žena koju niko ne primećuje. Mene bi to dovelo do beskrajnih strahova o tome kako ću preživeti.

Tako da hoću prvo malo podrobnije da posmatram Isusa. Jer neobično je to što on ovde čini: sedi u hramu, pred riznice i posmatra. Tu je bilo postavljeno trinaest velikih posuda za priloge za različite namene. Pri tom su tu stajali sveštenici i upisivali donacije. Možda su i pojedince hvalili za njihove značajne priloge. Jasno: ko god može da tu ubaci pozamašan svežanj, veoma dobro. Kao što mi danas u novinama možemo da čitamo, kada se neki ček preda za socijalnu delatnost ili za kulturu grada: onda donator poziraju, zajedno sa predstavnicima primaoca, na primer iz crkve ili neke socjalne službe. A fotografija koja onda može da se vidi u novinama, istovremeno govori odve stvari: Vidite, kolko sam velikodušan, kako je moja firma socijalna. A naravno i sa sa strane onih koji primaju donaciju: idi, pa i ti tako učini. Jer potreba za novcem u oblasti socijalnog rada i kulture je beskrajna.

Ono što Isus vidi ovde u hramu, me ostavlja bez teksta. On ne vidi samo ono što se događa pred njegovim očima, već i ono što se zaista događa, što je protkano kroz ono što se javno zbiva. Isus nije samo posmatrač sa strane. Izgleda da on može da uđe u skrvenu borbu sila, u značenje, u duh onoga što se dešava. Ima li Isus „prosvetljene oči“? Mislim da je to božanski otvoren stav, iz kog on komentariše ono što se dešava: da je udovica ubacila dva sirotinjska novčića. Šta je to što je veliko i važno? Šta je malo i nevažno? Ko je značajna ličnosi? Ko je ugledna ličnost među ljudima i stalno se pojavljuje u novinama. A ko je – pred Bogom „ugledan“? Da ga Bog s ljubavlju pogleda. I da mu signalizira: sine čovečiji, koga svi previđaju, baš ti si predamnom ugledan. U mom cartvu. U oblasti delovanja ljubavi. Ljudi gledaju šta je pred očima. Ali ja gledam srce! (1. Samuilova 16,7) Ranije, pri dušebrižničkim posetama crkvenim članovima često sam bio iznenađen, kad mi upravo udovice ili udovci predaju značajnu sumu kao donaciju: „Tamo gde je najpotrebnije, gospodine svešteničie!“ To su nekad bili skromni stanovi, u kojima su živeli. Ko je život proveo kao radnica u lokalnoj tkačnici lana ili je imao neku dodatnu zaradu od poljoprivrede, nije se baš okoristio o penziju. Upravo takvi ljudi lakše daju. Kao da im se novac više ne lepi za ruke i srce. Kao da ta moć dolara i evra, moć koja vlada svetom i dovodi domilionskih suma za godinu dana rada u nekom upravnom odboru, i do milionskih suma zavisnosti od novca, koje orobljavaju srce skupljača do beskraja, a bez cilja: udovice darodavci, su mi se činile kao da vrhovna moć koja tako očigledno naš svet drži u šaci, na njih nema nikakvog uticaja.

I pitam se: Da li je moguće da se čovek oslobodi za pružanje ruku, onda kada je već preboli svoj najveći gubitak? Udovice, udovci su doživeli: ništa ne mogu da zadržim. Voljena osoba je mrtva. Moj oslonac, onaj koji se brinuo o meni možda ili u svakom slučaju patner, moja zaštita od usamljenosti ili od straha, moj pomoćnik, onaj koga sam mogla da molim za pomoć ili da je tražim: on mi je uzet. I ako se radilo o velikoj ljubavi, onda je smću otrgnut i deo nje. Praiskustvo udovice je: ništa ne možeš da zadržiš, a ponajmanje čoveka. – I pitam se dalje: može li biti, da je ova udovica, kojoj se Isus divi, kroz svoj gubitak oslobođena? Da je slobodan čovek, uprkos teškom siromaštvu? Slobodna od svog JA, koje toliko može sputava i okupira kroz brige, želje ili pohlepu. Zamisli kako život treba da teče, su udovci pale u vodu. Je ona upravo u tome naučila da živi na jedan nov, ka Bogu otvoren način?

Još nešto su mi udovice i udovci poklanjali tokom mog svešteničkog života. „Toliko patim za domom“ (nostalgičnost), i to su izgovarali na svom karakterističnom dijalektu Švapske visoravni. „Patnja za domom“ (u nemačkom jez. jedna reč) je bilo njihov izraz unutrašnju čežnju koja ih od gubitka voljene osobe nije mogla da nađe utehu. Koja je nekad snažnije nekad slabije oslikavala njihov život, pa i u vremenima kada tuga nije više toliko bolela. „Patnja za domom“ – želim da izađem, vuče me da odem odavde. Moje srce je već predamnom, ono već stanuje negde drugo. Kraj voljene osobe. Kraj Boga. One zbližavaju. U bliskost, u ujedinjenje i uzajamno prožimanje, vodi ta patnja za domom. I ne samo da to udovice tako vuče. To je sveta bol. Pri svom sjaju i svoj nevolji to naš život čini privremenim. To je razrešujuća patnja, koja nanovo raspoređuje bitne stvari, veze i okove života. Bol koja naše srce čini potpunim, tako što ga ranjava.

Ta siromašna, u duši ranjena žena! – divi se Isus. Možda se sasvim I potpuno predala. Otpustila. Sav svoj novac. Sebe samu. Možda se Isus kroz ovaj susret priprema: postani slobodan, po Božijoj volji da uskoro sam sebe predaš. Potpuno. Telom i krvlju. Na krstu. Za nas. Iz patnje prema domu. Zbog Božije čežnje za domom, neraskidivo sjedinjen sa nama.

Amin.