2017-03-05 Invokavit

Postanje 3, 1-21

 

Jeste li čuli reč „greh“ u ovoj priči? Niste? – istina, ta reč se ne pominje. Biblija prvi put govori o grehu kod Kaina, kada više nije mogao da obuzda svoj ubilački bes prema bratu. – Ali sve umetničke slike, svi vicevi o Evi i jabuci – naša celokupna istorija kulture ipak ovu priču naziva “pad u greh”… Sada mi moramo da pokušamo da li to možemo zajedno da promenimo, da bi se naša glava i srce oslobodili, da ono što je opšte poznato razumemo na jedan nov način. To naravno ne možemo ostvariti samo kroz jednu malu propoved, jer je sama materija prilično obimna. Istina dubina ljudskog bića koju ova priča prikazuje ne može se tek tako spoznati. Zato bih danas posmatrao samo pitanja koja su prikazana. Pitanja koja istovremeno otkrivaju nešto o našim najdubljim nagonima i nevoljama.

Zar je Bog zaista rekao, da ne smete...? – to je prvo pitanje koje je uopšte i pojavljuje u Bibliji. U početku ništa nije upitno i sve je dobro. Božije stvaranje i čovek sa svim ostalim stvorenjima oko njega. Život u saglasnosti, u čistoj prisutnosti. To što mi nazivamo brigom, nesporazume i strahove za koje znamo, rizici i posledice naših postupaka, čak i pogrešnih odluka i krivice – sve se to ni iza dalekog horizonta ni nenaslućuje. „Bog pogleda sve što je načinio i vide da je veoma dobro.“ (Postanje 1,31) – tim rečima se završava prva priča o stvaranju. A ako se sada nastavi sa pitanjima i preispitivanjem koje dolazi u svet, kao i sumnja i laž, pripisivanje krivice drugom, kada se sve to prikazuje sa prvim mitskim parom, onda se pri tom ne misli na neki fatalan događaj iz nekog perioda kamenog doba. Već, sam redosled priče pokazuje šta se sve u nama skriva da bismo prepoznali sebe pred Bogom.

Zmiji se pitanje stavlja u usta. Za razliku od ostalih životinja ona ima nešto zajedničko sa čovekom: gola je, čak i više od čoveka: nema ni dlaku na glavi i u stidnom delu. A otelotvoruje silu koja do dan danas progoni svet. Zmija ima manje na sebi ali više u sebi od drugih... U detinjem čoveku budi silu sumnje. Šta je Bog zaista rekao? Kako uopšte da otkrijemo šta je istina i obavezujuće? To što je ovo pitanje tj. sila čoveka istovremeno katapultirala iz sveta neupitnog poverenja, to možemo da osetimo kao posledicu, kao tragiku i kao šansu. – Žena odgovara: naravno, da možemo sve da jedemo, samo sa jednog drveta ne. Ona veruje da Bog nije ljubomoran i šrkt. „Čoveče, hoće li tvoju požudu i htenje zaista zaustaviti ta jedna granica?“ – nije to zla zmija, koja tako začikava, kao što spolja gledano izgleda. To je u nama samima. Od početka. Zato što ne možemo da zaustavimo svoju glad za znanjem, naše sonde sežu do planeta i zvezda, pa i do dajdublje tačke ćelijskog jezgra. To je fantastičan talenat! Pošto naša glad za životom ne zna za granice, ljudska požuda je zaposela globus, opustošila životnu sredinu, hoće da privatizuje osnovne namernice i vodu da bi od toga stvorila novac, u ratu i nasilju ne zna za granice strahota i ne zna kako da okonča beskrajno nasilništvo.

Sreća što Bog „krunu svog stvorenja“ ne prepušta nemilosrdno svojoj samrastućoj i samorušilačkoj igri sila života. On se svojom silom ne upliće da bi čoveka učinio zarobljenim podanikom, koji mora da se pokori pred vladarem, već Bog pita! Adame, ili čoveče, gde si? Tim pitanjem Bog hoće da pobudi ispravan put. Ispravno, iskreno živeti, znači: Čuti Boga kako zove. Odgovoriti, biti odgovoran, videti sebe u ogledalu i gledati Boga u lice. Da nije jednostavno da mi skupimo hrabrost i da snosimo odgovornost za svoje postupke, pokazuje scena kao kroz usporen snimak: Gde sam ja, Bože? Moram da se sakrijem. Moram da se pokrijem. Da pod tepih sakrijem posledice mojih postupaka. Krivicu drugom da pripišem. Jer me boli, ubija gola istina. Potrebno mi je lažno-ja, ulepšano ja, koje se bolje prikazuje nego što je stvarno, a ostatak krije. Krije, od mene samog. Od tebe, Bože. I od ljudi. Moram stalno iznova da živim ne-iskreno, inače neću izdržati.

A sad će sa Božije strane, sa puno prebacivanja, ono: “Vidiš? Eto, tako je to kad me ne slušaš!“ – za mene je jako dirljivo to što se Bog zapravo ne distancira. Bez ikakve zabune, on ostaje blizu, ostaje u razgovoru. A sada žena – treće pitanje: Zašto si to učinila? Tebi sam poverio život i njegov nastavak: “Eva” će te nazvati tvoj Adam, jer to ime znači “život”. Zašto ti je bilo potrebno još više, iako je u tebi život i punina oko tebe? – Eva odgovara istom ljudskom šemom: Zmija je kriva! Ona me je prevarila. A to znači: prevarila me je moja požuda. Nasela sam prevarnim željama. Htela sam život bez granica. Htela sam da budem kao ti, beskrajni Bože. Nisam mogla videti, ni naslutiti: da upravo u tome što hoću sve da imam i što ne poštujem granice, uzimam sve. Uzimam i svoj život. Smrt, ta prepreka između života i tvoje prisutnosti i postojanja u Bogu, - naša smrt postaje gola granica, toliko bolna, toliko nepremostiva. O, mili Bože, šta sam učinila! Šta sam morala da otkrijem! Šta činimo mi, ljudi, koji ne mogu ništa drugo da žele, nego da budu „Eve“, nego samo da žive. A žanjemo gubitak poverenja, strah i stid. U radu doživljavamo muku, raskole u međuljudskim odnosima, borbu za opstanak – goli zakoni evolucije.

„Radi vašeg života, neću vas ostaviti nezaštićene u toj nevolji“, kaže Bog, „načiniću vam odeću“. Ovaj iskonski, zaštitnički gest se prožima kroz celu Bibliju i nosi naš život do danas. Počevši od haljine za krštenje, kojom oblačimo Hrista (Galatima 3,27, Rimljanima 13,14) kao poziv na poverenje u svakoj borbi. Sve do belih haljina otkupljenih pred Božijim tronom (Otkrivenje 7,9): Bog ne prestaje da nas, koji sami sebe promašimo, prihvata pod ogrtač svoje ljubavi – i ovde izvan raja.

Amen.