2017-02-26 Estomihi

Luka 10, 38-42

Bila je upućena na Marijin put. Tek što je napunila šest godina dospela je u manastir: majka joj je umrla, a otac, sirimašan plemić, morao je nekako da zbrine decu. Kao i sve učenice u manastirima onog vremena, učila je da čita, piše, peva i latinski jezik. Svakodnevica joj je pored redovnih časova bila struktuirana vremenom posvećenom molitvi, vezu, radu u bašti. Kao šesnaestogodišnjakinja ostavila je posao: zavetovala se da se kao monahinja u siromaštvu, celibatu, poslušnosti potpuno posveti Isusu. Životni stil koji su u ono vreme imale na hiljade ljudi. Čovek, koji se sprema, da ništa drugo ne čini osim da „sedi kraj Isusovih nogu“.

Da li priča o Marti i Mariji hoće to da nam kaže? Da Isus kori poslom okupiranu Martu: previše dižeš buku i dozvoljavaš da te posao proždre. A dušicu Mariju hvali, nju koja tiho i bogobojazno sedi i osluškuje njegove reči...- Da, mnogo vekova kroz crkvenu istoriju se ova priča tako objašnjavala. Sestre su smatrane kao jedan drugom suprotstavljeni životni modeli: s jedne strane ljudi sa svetovnim zanimanjem, koji rade da sve puca: vita activa se to nazivalo. A sa druge strane ljudi u manastirima, takozvani „duhovni“ ljudi: koji su se i danju i noću sastajali radi višesatne molitve u crkvi, nastavljali sa tihom molitvom u svojim sobama, a zavisno od „poslovnog modela“ izdržavala su ih braća „laici“ koji su poručivali hranu za manastire, ili su bili monasi prosjaci koji su od stanovnika gradova u okolini izdržavani kroz donacije, zadužbine, ostavštine: vita contemplativa se to zvalo – život u proučavanju Boga. To je važilo za plemenitije. – Da li je Isus na to mislio?

Naša monahinja je u međuvremenu dvadesetčetvorogodišnja devojka, kaže: ne! Nije moguće da je Isus tako razmišljao, da je Martina služba rad neophodan za životno izdržavanje, koje nema veze sa Bogom. Budući muž naše monahinje je to ovako sažeo: „Ako stomak studenata krči glasnije nego što se čuje govornik, mora se nešto pojesti!” Sazrela u ženu, Katarina, tako se zove ta monahinja, je zajedno sa drugaricama osmislila plan: tajno napustiti manastir – za to su im pretile teške kazne – i pokušati da se prehrane sopstvenim radom, jer su se porodice ponekad odricale svojih ćerki koje su napustile manastire da bi izbegli probleme sa crkvenim odborom. Slobodarske ideje ove mlade žene i njena hrabrost da se upusti u neizvesnu budućnost, bile su inspirisane pisanjem i primerom izvesnog Martina Lutera. On je nemačkom jeziku podario tu lepu reč „poziv“ – to je nešto sasvim drugačije od američke oznake „džob (Job)“, koji pre opisuje bilo koju delatnost – samo da se pri tom zarađuje novac. „Poziv“ za Lutera ima veze sa „pozvanjem“: Bog je taj koji nam otkriva/poziva nas u životne zadatke. Tako mi nećemo u našim pozivima varati, davati lažne cene, nemarno raditi: jer smo u našem pozivu odgovorni i Bogu. Iz takvog Luterovog duha, i dan danas živi, kasnije dobijen pečat kao sinonim za kvalitet: „made in Germany“.

Vratimo se Katarini. Sakrivene među ili u praznim buradima za ribu, dvanaest mladih žena su uspele da se na kolskim kolima izvuku iz manastira i krenule ka Vitembergu – iznenadni blagoslov za tržište braka u unverzitetskom gradiću. Luter je bio i sasvim uspešan kao posrednik u smeštaju, donacijama i izboru partnera. Samo jedna je preostala, koja je stanovala kod njegovog prijatelja, slikara i apotekara Lukasa Kranaha. Ninbreški sudent, koji je zavoleo, nije smeo svojim roditeljima da odbeglu monahinju dovede u kuću kao svoju mladu. A sveštenika koji je rado hteo, Katarina von Bora je odbila rečima: „Za njega nemam ni volje ni ljubavi. Pre bih se udala za samog Lutera ili Armsdorfa (jedan od njegovih saradnika).

Konačno se Luter odvažio, iako je zapravo očekivao da kao jeretik uskoro završi na lomači, pa brak uopšte nije bio u planu. Kada je svetski poredak počeo polako da se raspada, kako u višim tako i u nižim slojevima izbijale su pobune, u godini seljačkih buna (1525.), reformator je oženio svoju Katarinu. – Otvoreno polje za napade neprijatelja koji su osudili odbeglog monaha sa monahinjom bludnicom. I svetska premijera je mogla da počne: njih dvoje su izumeli evangelistički/protestanski sveštenički dom. To je postao „simbol raspoznavanja“ koji je vekovima uticao na duhovnost, kulturu i privredu protestantskih zemalja. Mi u Zemunu, bi iz crkve samo trebali da pređemo preko ulice do nekadašnjeg svešteničkog doma: kada je sveštenik Samuel Šumaher pre oko sto godina službovao ovde sa svojom ženom Hristinom devojački Buš iz Beške, u našem gradu je kružila izreka: U semlinski sveštenički dom ulazi svaki zanatlija od Berlina do Konstantinopolja – a niko otuda ne izađe prazan.“ Kako naučiti četrdesetdvogodišnjeg monaha da živi u braku! On mora da je trljao oči kada je govorio: „U prvoj godini braka čoveku dolaze čudne misli. Kad sedi za stolom misli: pre si bio sam, a sad si udvoje. U krevetu, kad se probudiš, vidiš pored sebe par pletenica kojih ranije nije bilo. „ Katarina se pokazala kao jaka ličnost i kao snažna Marta u kući: to je nekad bio manastir Reda svetog Augustina u kome je jedino Luter nastavio da stanuje. Prvo je spalila slamnati dušek, na kome je njen suprug spavao godinama, a da ga nije obnavljao. Starala se da zaradi novac pored male profesorske plate, jer autor najprodavanijih dela nije primao honorar za svoja štiva: tako su se manastriske sobe/ćelije izdavale studentima zajedno sa hranom – svakodnevno u proseku četrdesetak, pedesetak usta koja je trebalo hraniti: sopstvenih šestoro dece, gosti, predavači univerziteta, studenti, deca koja su bila kod njih kao kod hranitelja, sluge, nadničari – do preduzeća srednje veličine, sa sve svojom pivarom je naraslo njeno domaćinstvo, a Katarina, rukovodilac.

Istovremeno je imala i kvalitete Marije iz naše priče: otvorena je za Reč Božiju. Sedi za stolom kao jedina žena, - ja bih to nazvao : pored Isusovih nogu i oči u oči sa svojim mužem. Sluša kada se vode razgovori o duboko teološkim ili praktičnim životnim pitanjima – i učestvuje! Čak i pri ondašnjem mumlanju, kada su se rečenice započinjale na nemačkom a završavale na latinskom. Studenti su joj dali nadimak „Doktorica“. A suprugu nedostaje kada je bivao na putovanjima i pisao joj s ljubavlju i poštovanjem: „Mom ljubaznom, dragom gospodinu gospođi Katarini von Bora, Doktor Luterici. Dragi gospodine Katice... Vama i Vašoj milosti stavljam na znanje, da mi je ovde dobro. Žderem kao Boemac (Čeh) i ločem kao Nemac. ... Martinus Luter. Tvoje srdašce.“

Njegov svojeručno pisani testament nalazi se u našem komšluku Dunavom uzvodno: u Evangelističkom narodnom muzeju u Budimpešti. Suprotno ondašnjim pravnim propisima, Luter je Katarinu naveo kao jedinog naslednika i nju odredio kao staratelja dece. Sasvim je jasno da je Luter u toj ženi odabrao „ono bolje“ (Luka 10,42).

Amin.