Egzodus (2. Mojsijeva) 3, 1-11


Roditelje ponekad može da nervira kada njihova deca dođu u svoju prvu istraživačku fazu: ništa ih ne može zaustaviti, hoće sve nepoznato na šta naiđu da vide i pipnu. Od saksije i listova biljke koje moraju da probaju, pa do utičnice koja mora da se opipa: malog istraživača sve što je nepoznato - magično privlači. Pri tom, sam uvek iznova reagujem na te velike, divljenjem ispunjenje dečije oči, dok posmatraju to nešto nepoznato i hoće da ga u bukvalnom smislu „dokuče“. A onda razočarano, puno nerazumevanja lice, kada roditelji – ponekad opušteno, ponekad uplašeno-ljutito kažu: ostavi to, dalje ruke, to je opasno!

Mojsije nije više dete. Ali i njegmu se događa isto što i svima nama kada vidimo nešto neobično: grm gori punim plamenom. Ali ne sagoreva. Plamenovi ne postaju slabiji i ne gase se na kraju. Šta li je to? pita se i mora još bliže da priđe da osmotri tu prirodnu pojavu. Zašto grm ne sagoreva? - Mojsije me podstiče da razmišljam: da li se i meni to već desilo, da sam se divio i nisam bio u stanju da tačno odredim šta je to što se dešava pred mojim očima ili u meni samom? Kod Mojsija možemo da posmatramo kako Bog koristi naše prirodne nagone. Ovde ga je privukao radoznalošću, koja leži u svakom čoveku. Bog šalje signale, prekida uobičajenu svakodnevicu, budi posebnu pažnju.

A kod mene? Ima li iskustava, koja su me dovela do divljenja? Kod kojih sam tek tokom vremena primetio: uh, ovde se ne radi samo o tome da ja prepoznam i istražim nešto novo. Ovde se ne radi o nekom „objektu“ koji ja hoću da izučim. Već se radi i o meni samom. O suštini mog bića. Kod mene su ponekad to veliki doživljaji prirode koji me otvore, otključaju: tu je Bog prisutan, nisu to samo planinski visovi i igre oblaka, po nori i fascinantne igre vode. Tada nehotice pstajem tih, kao da je tu još neko tajanstven i nevidljiv.

Iznenada glas: Mojsije, Mojsije! Ja još nikada nisam čuo tako neki glas, kada mi se srce ispuni poštovanjem i divljenjem. Ali tokom života, sve mi je postajalo jasnije: postoji toliko toga oko mene što „govori“ – samo kada bih ja razumeo da čujem, kada ne bih bio stalno zauzet svojom svakodnevnom poslovičnošću i svim svojim razgovorima sa samim sobom, šta još sve ima da se uradi. Zato mi se dopada pastir Mojsije, kako se zaustavlja, kako zastaje i kaže: evo me. – Da li zna, šta time govori? Meni je u svakom slučaju jako teško da budem sasvim prisutan. Koncentrišem se na razgovor sa nekom osobom – a pored toga, moje misli lutaju nekud, možda potaknute nekom primedbom koju upravo čujem od svog sagovornika. Hoću sasvim ciljano da odradim neki zadatak, možda da vodim neki razgovor, da osposobim tim, da nešto dobro obave: kad odjednom doživim, da se želja za samopromovisanjem umeša, čim otvorim usta. Možda hoću da budem duhovit ili primeran ili važan – i već više nisam pri suštini stvari o kojoj se zapravo radi. „Evo me“, - predstavlja dobar putokaz i za moje molitve u tišini: to želim da postignem, Bože, da jednostavno budem tu – u sebi pred tobom.

Zbog svih tih teškoća i duplih poruka mog bića, ono što Bog odgovara na Mojsijevo „Evo me“, za mene predstavlja izazov, strogoću i sitovremeno milosrđe: Ne, nisi ti baš sasvim tu, govori mu on. Prizemlji se prvo, izuj se, spusti se na zemlju. A šta predstavlja takvo prizemljenje na vrućem pustinjskom pesku, znaju svi koji su po vrućem kamenju na plaži hodali odnosno skakutali. Nekima od nas može postati vruće kada Bog stupi i deluje u naš život. Može biti nešto što nas plaši, čak nešto što doživljavamo kao nesreću, što nas izbaci iz koloseka – Doživljaji iza kojih se Bog istovremeno krije i otkriva: moj život se kroz to mora promeniti. „Mojsije je zaklonio lice, jer se bojao da gleda u Boga“. U svojoj ljudskoj predstavi, Biblija nam pokazuje da mi ne možemo da izdržimo Božije slino prisustvo. Da, što nam se Bog više približava, možemo da osetimo kako strah tako i nevolju. Martin Luter je to na ovakav način izrazio: Kada nas dragi Bog zagrli, može pri tom tako da nas pritisne, da iskolačimo oči i izgubimo dah. – Ukratko: Bog, „upotrebljiv“ za naš osećaj sigurnosti i dobrobit po našem nahođenju, ne postoji. Bog, koji ovde poziva Mojsija, i koji je sve nas pozvao u život, zato što ima određene namere sa nama, taj Bog koga Biblija osvedočava je istovremeno i fascinanatan i strašan. Izaziva me na divljenje i sveto naslućivanje – i drži me na odstojanju i budeći u meni divljenje i strahopoštovanje.

Tako obrađen u svojoj unutrašnjosti, Mojsije postaje spreman da u svakom slučaju čuje Božiju volju, da je sasluša. Da predstoji još dug put, pre nego što se ta volja pretvori u delo, o tome govori nastavak ove velike priče o pozivu. Time se nećemo danas baviti, već ćemo se skoncentrisati na Božiu nameru da ostvari spasenje, da svoj narod izvede iz ropstva: „Video sam nedaće svoga naroda u Egiptu“, kaže glas., koji se predstavlja kao Bog Očeva, Avrama, Isaaka i Jakova. Pri svoj „fascinosum et tremendum“, kao što kažu religijski naučnici – time želeći da izraze ono što je primamljivo ali i potresno, što izaziva strahopoštovanje pred Bogom – Bog Otaca, Bog Isusa Hrista se ne zadovoljava samo tom dvostranom svetošću. Bog nije samo sjaj, energija, izvor duhovne snage. Ne, Bog je volja, htenje, do početka do kraja. „Neka bude volja tvoja – ne samo negde tamo u nebesima, već i sasvim konkretno ovde među nama na zemlji“, uči nas Isus da se molimo (Matej 6.10). On zna šta time govori. Božija volja je, ne samo da bude pomognuto nekolicini zaslužnih ljudi. Ne, svima hoće da pomogne i da ih pozove u život (1. Timoteju 2.4)! I to počinje na primeru nekadašnjih ekonomskih izbeglica u bogati Egipat, koji već generacijama tamo moraju da obavljaju najprljavije poslove. Zato on kaže Mojsiju: Hoću tebe! Hoću da tebe pošaljem faraonu. Zato kaže i tebi, meni: hoću tebe! Zato što te volim. Toliko duboko te volim, da ćeš kroz to postajati sve slobodniji. Slobodan od straha. Slobodan od samovolje i samoprezentovanja. Dok ne budeš sasvom oslobođen za službu ljudima, kojima si danas potreban. Hoćeš li se dati, dati sebe meni na raspolaganje? – pita Bog do danas. I čeka i nada se našem iskrenom „evo me“.