2017-01-29

Matej 14, 22-33

 
Nešto slično sam doživeo sa svojom decom, kada su učili da hodaju: dečačić je stajao, podigao se uz stolicu, i hteo je da krene prema meni. Ali nije se baš usuđivao. Da nije bolje da se spusti na sigunost poda u dnevnoj sobi i da puzi na sve četri? Ali onda sam ja čučnuo, da budem iste visine sa malim čovekom. Raširio sam ruke, osmehnuo se i rekao mu:“Dođi!“ – a on me pogleda, pomalo se zaklati nesigurnim koracima, i pre nego što je pao, ja sam ga pridržao, - ne: dete se pri padu prepustilo prema mojim rukama. Sa zadovoljstvom smo ponovili ovu igru. Hodanje se uči ako te oči privlače. Kada te ruke očekuju. Kada se utvrdi pouzdanje: ako padnem uhvatiće me.

Kada je Petar trebao da nauči „duhovni hod“ visina sa koje je padao i dubina mora bili su neizmerno dublji i strašniji. Nije to bila udaljenos visine jednog malog deteta. Već su to ponori, talasi, oluje života. Srašna priča, uprkos hepi endu. Te noći učenici veslaju. I kao da talasi i suprotan vetar nisu dovoljni. Noć – simbol tamnih vremena u našim životima. Ona mogu iznenada da se pojave. Kada sigurno dno stalnog zaposlenja počne da popušta, kada firma mora da se zatvori ili se radna mesta racionalizuju. Kada te telo, na koje si se desetinama godina oslanjao, više ne može i prete ti prvi simptomi. Kada ti u sred uspešne karijere jednostavno nestanu volja i snaga, jer ono što te je podsticalo i ispunjavalo, postepeno postaje bezukusno i preopterećuje te: kako onda dalje? Noć. Onda ne znaš kuda da kreneš? Gde je spasonosna obala? Mi Nemci možemo da budemo tolikozahvalni, što imamo dobar sistem socijalne zaštite i da po pravilu ne moramo da brinemo o medicinsko-terapeutskom zbrinjavanju. Osigurani smo od takvog protivvetra. Ali ako ti živiš u nekoj drugoj zemlji? Ili ako si bežiš od siromaštva i rata? Ako neka nova vlast počne novim zakonima i pravilima da ti izmiče tlo pod nogama?

A – je li to sam Isus koji učenike dovodi u tu tamnu situaciju?! Tačno, naterao ih je da pre njega pođu na „galilejsko more“. Neposredno pre toga evagelista nam priča o čudu gde je Isus nahranio pet hiljada. Potpuno drugačiji signal. Naime: Bog se brine za tebe. Ono malo hrane što su učenici imali kod sebe, sve je zasitilo. Sada, međutim nema ništa od brige voljenog Boga. Ne, u noći oni teško veslaju, učenici – sami! Isus je otišao na brdo da se moli. Zar nije bilo bolje da je i on veslao, umesto što je ostavio tim?

Da je ponekad molitva bolja od veslanja, priča mi vrlo slikovito pokazuje: „Za Isusa je molitva izgleda „mera rasterećenja“: u osami on teško kamenje briga polaže u Božije ruke. Svu žalopojku mnogih ljudi, koju oseća; sve zagonetke života koje ne možemo razumeti; sve brige povodom sopstvenog puta, koji će se završiti u protivvetru Silnog – na krstu: sve brige u Božije ruke! Ti si otac. Ti si Spasitelj. Ti si početak i cilj.

To „rasterećenje srca“ kroz molitvu čini Isusa lakšim. Ovde čak i toliko lakim, da on ide po vodi, ka učenicima u njigovoj nevolji. Oni zavrištaše od straha. „Ja sam“, smiruje ih Isus. Ponekad to poželim i sebi tako jasno: da mi Isus u svim neobjašnjivim strahotama života kaže: Ne brini, ja sam. Da mi se otkrije. Da mi se u njemu sam Bog pokaže u životu. Bog čije ime upravo tako glasi: „Ja sam, koji jesam i koji ću biti.“ (2. Moj. 3,14) . Tu sam za tebe i u nevolji. I u noći. I kada me ne shvataš. Cenim kod Petra, to što on hoće da proveri i da napravi razliku: Jesi li to stvarno ti? Ili je to neki duh noći, rođen u strahu? I da već zna: Da li je to Bog, to nikad teoretski ne možeš da saznaš. Već samo praktično, svim svojim životnim iskustvom. Tako što ćeš preći granicu. Granicu svog razuma ostavljaš za sobom, preskočiš prepreke svog životnog iskustva – ovde kod Petra: odvažiš se na vodu, a da kroz neku teoriju o Bogu ne znaš unapred: hoće li mi to postati voda života ili ću u njoj potonuti? U vodi. U morskim dubinama. U bezdanu Boga?

Dođite! kaže Isus. Petru. I meni i tebi u našim olujnim noćima. Dođi! – I Petar pođe, ide ispred mene, kao malo dete ka ocu, Isusu u susret. I može da ide! Nekoliko nesigurnih koraka. Može stvarno da ide – održava ga samo sila očiju, koje se susreću. Održava ga pogled ljubavi i reči, koja ga poziva: Dođi! – I čim se Petar sklilzne iz te magnetske sile očiju Božijih, koje se susreću, čim više ne može da drži smernicu ka cilju, duhovni fokus ka Isusu, pobeđuju vetar i vodene dubine, - i on pada. Kao što i svi mi uvek iznova padamo sa našim malim koračičima vere, kojima teturamo. A kada nas Isus ponovo dočeka i drži posle teške noći – on to ne kaže sa prebacivanjem: „Zašto sumnjaš?“ Ne, evangelista ovde bira reč, koja u svom korenu znači: hteti istovremeno na dve strane. Dakle gubiti centriranje, više se ne drži pravac., jer je pogled zalutao na talase. – Isus će to stalno činiti, prihvatati me, držati me da ne potonem. Da bi moje oči naučile, da mu uzvrate pogled id a tu nađu sigurnost u sred bezdana. A da moja duša na taj način vežba u bukvalnom smislu da živi “u pouzdanju”.