2017-01-15

Izlazak 33, 17b-23 

Oko Mojsija je bila prilična pometnja. Uz Božiju pomoć izveo je narod iz ropstva. Put do slobode je vodio kroz pustinju. Odjednom, ljudi ne mogu da izdrže taj put bez vode. Hteli su, da u kratkom roku, doslovno, vide „cvetne livade“. Biti dugog daha pri ovako kompleksnim pitanjima kao što je sloboda, ljudskost, odgovornost i poverenje u Boga? – Da li se tu javlja neka greška?! Tako se desilo i sa zlatnim teletom: ljudi su igrali oko jedne figure, koja im je obećavala brzo rešenje i pune džepove. Mi smo narod, vikali su, a da se nisu obazirali koliko su kratkoročnog daha tviter poruke koje su im stizale: danas ovako – sutradan suprotno tome. Kuknjava posle tog plesa oko populističkih vođa, bila je velika. Bez ikakve sumnje, Bog je pokazao: kome je stomak i osećanje merilo za slobodu, on će svakog jutra iznova drhtati za svoj novčanik, umesto da se oseća sigurno i slobodno. Tako se Mojsije našao u zapećku: Vođa – smenjen od naroda, kome je bilo dosta njegovog pažljivo-poslušnog vođstva. Božiji prijatelj – deprimiran, bez saveta. Kako dalje? Ima li naznaka? Osnaženje pouzdanja, da Bog i dalje deluje čak i u pometnji koju mi ljudi izazovemo? „Pokaži mi svoju slavu“, moli Mojsije. Potrebna mi je nova jasnoća; Bože, moram da te osetim u svom životu!

„Da osetiš, neposredno, mene“, pita Bog. „To nije moguće. Toliko Boga, bi te ugušilo.“ O čemu se radi u Mojsijevoj molbi i Božijem ogdovoru koji sam ja tako slobodno preveo? Upotrebićemo izraz „prisustnost“. Hebrejska Biblija ovde koristi izraz „Kavod“. Što doslovno znači „težina“. Kao što mi govorimo o „značajnoj osobi“, misleći pri tom na nekoga koga treba ozbiljno shvatati, čijem uticaju ne možemo da se odupremo, ono što ta osoba kaže ima svoju težinu. Serafimi na Božijem tronu imaju taj Kavod, kada pevaju svoje reči, koje mi tokom liturgije ponavaljamo: „Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama! Sva zemlja je puna njegove Slave!“ Oni su puni Kavoda.

Osetiti Boga direktno u životu, nije moguće, vidimo to i ovde kod Mojsija. Njegova sveta, potresna prisutnost bi nas zaslepela, rastočila, nestali bi pred njom – koliko je zadivljujuće veliki i blizu, silan i lep Bog. Ali mi hoćemo da razmišljamo o odgovoru, koji Mojsije prima povodom tog ne u odnosu na dokučivost Boga. Bog mu navodi svoje ime i objavljuje svoju ličnost na opipljiv način, naime: „Smilovaću se kome se smilujem i sažaliću se kome se sažalim.“ – Hm, nije mi ni ovo sasvim opipljivo. Jer Bog o sebi dva puta isto iskazuje. To je „tautologija“, rekla bi lingvistika, iskaz koji ne donosi ništa novo, jer jedno ne opisje ništa preciznije drugo. – Smilovaću se kome se smilujem... Mojsije je na mukama. Ne zna kako dalje. Kako da on dalje krene sa narodom koji mu izmiče. I ja sam se u životu u nekoliko navrata osećao tako iscrpljeno. I na početku nove godine posebno osećam: zapravo bih morao da vidim put koji je ispred mene. Lično gledano: kako dalje posle teških iskustava ili kriza. Da li ću ostati zdrav? Da li će veze sa ljudima i dalje izdržati li će me napuštati? Želim da u pogledu na haotičnost u Evropi i u celom svetu imam nešto što će odagnati moje brige: da li će koliko-toliko regulisan suživot naroda izmaći kontroli? Da li će se nametnuti oni sa velikim obećanjima, koji samo sebe prezentuju i imaju vlast i da li će kroz to opasnost od rata biti veća?

Bog kaže: „Ja sam vam u pogledu milosti uvek iznova tu.“ „Moja težina, moja Slava je milosrđe, bezuslovna ljubav i odanost vama, deci ljudskoj.“ – Šta to znači, Mojsije je ovde doživeo vizuelno i doticajem. „Hoćeš da me osetiš, moj Mojsije, ti krhko i dragoceno ljudsko stvorenje? – Dođi, stani ovde, u pukotinu stene na Sinasjskoj gori. Držaću ruku nad tobom, da te zaštitim i utešim, dok moja vatra i težina i Svetost prolazi svetom i pustinjom, a da pri tom ni tebi ne uskraćuje olujna vremena. Moja ruka je nad tobom: zaštitiće te oprezni Bog, od svega silovitog i tamnog. Dobićeš mesto, zaštitu kad u tvom životu postane tesno.

Mojsije može samo da gleda za njim. I ja sam se često tako osećao: tokom same krize bio sam ogorčen ili očajan. Nisam mogao da zamislim kako će ići dalje. Kada je razlaz bio neminovan. Kada sam bio odbijen upravo tamo gde sam mislio: to je moje mesto, to je moj put. No, nakon svega, ponekad bih primetio: Uh, dođe nov blagoslov, nov život, novi prijatelji na koje nisam računao. Ne samo da je “nekako” išlo dalje. Ne, to bi mogao biti Bog kraj mene. A on nije štedeo svoju milost. Čak iako mi je to izgledalo kao sušta suprotnost, sve dok sam bio zaglavljen u zamci. – Uzmimo je kao priču ohrabrenja, ovo što danas čujemo o Mojsiju. Naravo, mi hoćemo da vidimo kako će se odvijati ova nova godina. Hoćemo da osetimo, da je Bog prepoznatljivo tu, uz nas. No, Mojsijeva priča nam kaže - imajte poverenja, i kad postane tesno ili mračno. Može biti da je Božija ruka nad tobom. Pogledati unazad, to je sve, što možemo. Da gledamo za Bogom, kako on u svojoj milosti ide pred nama. Tako, odvažite se korak po korak na nove puteve – pa nakon svega razmenite iskustva, na primer na novogodišnje veče: kolilko je Bog bio milostiv i sveprisutan prema nama i u ovoj godini.

Amin.