Badnje veče „Porasti“

Lukas 2

 

 

Da porastu – to svi hoće. Sa unucima često pevam dečiju pesmicu: “Svakog dana rastemo po malo. Stalno rastemo, kakva je to sreća! Veliki ostaju isti ili se smanjuju”-  i onda se oni glasno smeju, kad se deka pred njima demonstrativno sklupča. Smeju se i pevaju oduševljeno poslednji stih: „Sve smo veći, sami po sebi!“ Da bude mali, to niko neće. Onda nemaš šta da kažeš. Tada drugi odlučuju. Zato:

Da porastu – svi hoće! Ne samo deca. Ove godine je nagon da se poraste, doveo do čudnih i opasnih izdanaka. Trube despoti i patriote od istoka do zapada iste pozive na bitku: Mi ćemo svoj narod da učinimo velikim! Mi ćemo ga opet učinit velikim, su njihovi tonovi. Kao da navodni neprijatelji žele njihovu svetu naciju da drže malom: neprijateljski dekadentni Zapad na primer, prezrena Evropska unija, koja samo skupo košta; slabići koji zastupaju socijalnu politiku,  koji svojom prevencijom protiv siromaštva ili bolesti samo sprečavaju slobodan razvoj Banking & Business (banaka i poslova). A pre svega: stranci! Stranci su oni koji nas drže malim. U tome se svi slažu: bivši komunisti, kapitalisti, polulisti, a i takozvani hrišćani, koji hoće da brane „hrišćanski Zapad“, a da pri tom često i ne znaju, kako iznutra izgleda hrišćanska crkva. Ali, ne: zbog stranaca smo mali, proždiru naša socijalna davanja, sprečavaju da naš narod raste.

Ono što se desi kad ljudi hoće da budu sasvim, sasvim veliki, pokazuje nam Božićna slika, koja je u prilogu liturgijskih listića. Španac Juan de Borgoña (Rođenje Hristovo, oko 1497. Katedrala Cuenca, Beuroner, štampa čestitiki,  Izdanje  Nr. 2185) predstavlja Hristovo rođenje sa posebnim ramom: To je trošna kuća, palata ili možda crkva? Ko li je tako ruinirao ovaj objekat? Moćni  mermerni stubovi nose krov koji je morao biti okrpljen slamom. A mesto na kome obično stoji najveći, apsida u sobi sa prestolom -  tu su se srušili zidovi. Oni omogućavaju pogled daleko ka polju. A tamo se upravo nalaze pastiri. Zaslepljeni svetlošću u sred noći slušaju poruku anđela, simbolično predstavljena svitkom u ruci. A ta poruka glasi: „Objavljujem vam veliku radost, koja će veoma obradovati sav narod.“ -  Da, dobro ste čuli, vi koji hoćete da budete veliki, koji obožavate, veličate sopstveni narod, anđeo kaže: „svom narodu“ je ta radost obećana. To spada u osnovnu opremu  naveliko hvaljenog  hrišćanskog zapada. U suprotnom sami ćete je uništiti, svoju otadžbinu, vaš majčinski kontinent, tako što ćete uništiti njegovu dušu. Zato što vaše „biti veliki“ zamišljate smo tako što ćete druge činiti malim.

Kako se Bog tome suprotstavlja? To se vidi na detetu u kolevci. Ni pelene nema, jadni dečačić. “Leži tamo bedan, go i nag”, pevali smo na početku. Iako je Marija dete uvila u pelenu, umetnik ga prikazuje nagog. Zašto? Očigledno zna, da Bog onu dečiju pesmicu s početka, obrnuto peva, a igre moći nas odraslih razgolićuje kao nedorasle dečije igrarije. „Biću sve manji – to je moja sreća!“ Tako Bog peva. Ja, Bog Tvorac, hoću da budem blizu mojih ljudi, mojih stvorenja, koje toliko volim. Sasvim blizu moram da im budem. Zato ne ostajem duh ili energija ili daleki kosmički oblik. Ne, ja moram da postanem čovek, moram da budem ranjiv, kao i moja deca čovečija. Bez ičega dolaze na svet, a često se rastržu, kidaju, tako strašan način. Ali Bog ne očajava i ne odustaje. On čvrsto drži protiv težu mržnji, i govori: Moji ljudi mogu i ono drugo, da zobog ljubavi zaborave na sebe i da se daruju drugom. Tek tako. Zato što je to ljubav. Ona je ta koja daruje, koja je nesebična, hrabra. Koja je jača od straha, egoizma, mržnje. Tamo moram da budem, kaže Bog i pokazuje nam to kroz dete u jaslama:  tamo, k ljudima. Želim da ih na osnovu moje ranjivosti i ljubavi privučem i oblikujem. Sve dublje moram da ih dosežem i da ih oslobodim od mržnje, od globalnih okova greha – moram, da ih izvučem iz spirale smrti ka ljubavi.

Ova Božija odluka nije mala stvar. Što i pokazuje Isusov put.

To slatko detence iz jasli, završava na krstu. Prezren od svih: eto ti sad tvoje nenasilje i ljubav. Teror i nasilnička religija su mojćniji… Ali danas proslavljamo Božić, još uvek, posle dve hiljade godina. Jer osećamo: ako je Bog takav, da na osnovu ovakve melodije peva svoju pesmu ljubavi, onda ima nade. Onda ljudi mogu prestati da svoj svet pretvaraju u pakao. Onda će se na kraju ipak nadjačati ono slabo, nežno, miroljubivo. Uprkos svim bučnim despotima i patriotama i teroristima.

Vidite, zato se sa svih strana stiču ka jaslama. Jednostavni pastiri. Visokoobrazovani naučnici. Oni nas vode k detetu. Za sve ima mesta. Za „sav narod“. Da, čak i za velike magarce i prava goveda...