3. Advent

 

Luka 3, 1-14
Zašto evagelista Luka svoju priču prizemljuje politikom? Imenuje silne vladare svog vremena. Hoće li da nas prisili da prepoznamo: kada se čoveku „dešava“ reč Božija, onda je to konkretno, a ne duhovno preuzvišeno. U skladu sa tim, naš današnji tekst porpovedi bi možda trebao ovako da počne: U vreme kada su populisti mogli nekažnjeno da šire svoje poruke mržnje; u vreme kada je čovek koji je želeo da postane sultan, punio zatvore kritičarima vlasti; kada su uz podršku modernog cara bombardovane bolnice u Alepu ; u vreme kada su narodi Evrope počeli da cepaju osnove njihovih država; kada je vodeća zapadna sila zalutala i izabrala predsednika koji negira njene sopstvene verdnosti o istini, poštovanju i ljudskoj časti... – u to vreme „se dešavala reč Božija“ . Jovanu Krstitelju se to tada desilo. Bio je sasvim obuzet rečju, morao je poput proroka da upozorava, opominje, da javno poziva na promenu načina života. Za razliku od nekih drugih proroka, Jovan je bio uspešan sa svojom propovedi o pokajanju: ljudi su se masovno kretali ka Jordanu. Želeli su da korz krštenje započnu nov život. Toliko je Reč Božija bila aktuelna i doticala je ljude, da se i do dan danas u evanđelima govori o Jovanu. Hajde, da osetimo koji su to impulsi koji su u to vreme pokretali ljude.

Prvi bih nazvao raskrčavanje. To čujem u citatu proroka Isaije: „Pripremite put Gospodnji“. Poslovičan crveni tepih se uglavnom ne najavljuje tako pompezno: da se ulazni prostor detaljno pomete, odmota tepih, da se postavi vojni orkestar i nestrpljivo isčekuje visoki zvaničnik. – Ako hoćemo da se pripremimo za Boga, toliko jasnih pravila u suštini nema. Crkveni otac, Augustin kaže: Bog je ono što je još intimnije od moje najdublje nesvesne srži ličnosti. Zato nema duhovnog crvenog tepiha koji samo treba da rasprostrem i onda ću iskusiti Boga. Ne, Bog sasvim idividualno prilazi svakom čoveku, ukoliko nađe mesto. Onda počinje naš problem: Zauzeti smo poslom, odnosima, nabavkama; obuzela su nas iskustva, bolne rane, želje i čežnje – zapravo, do kraja smo ispunjeni životom. Da moj život, pun zaglušujuće buke, ne daje prostora neplaniranim, neočekivanim događajima, često primećujem kada samo na trenutak hoću da se smirim: onda rumore misli, isplivava ono što još nije obavljeno i ispunjava unutrašnjost mog duha kao regal sobu – zato: prvo raskrčiti. Šta može da zahteva prioritet, šta da sačeka, a šta pre svega uopšte nije vredno da mu poklonim pažnju? Ako hoću da imam poravnanu ulicu, mora da se ukloni šut: da se popune rupe u koje redovno upadam; da se odnesu gomile, koje mi zaklanjaju pogled. Kada pri tom ja na druge ciljam, moram reći: Glavni posao duše koja hoće da se pripremi za Boga, je raskrčavanje, otklanjanje životnog  šuta. Još uvek nisam završio s tim…

Drugi Jovanov impuls nazivam pokretanje. To vidim u pitanjima koja mu ljudi upućuju. On im je totalno nediplomatski natljao glavu: „zmijski porode, odakle vam sigurnost  da vaš život zauvek može tako da prolazi, a da ne završi u nekoj katastrofi?  - u budućem gnevu Božijem, kako on to naziva. – Zadivljujuće: ljudi to dozvoljavaju. Njima ne pada roletna i ne ostavljaju propovednika po strani. Ne, oni svoje srce otvaraju za pitanje : Šta nam je činiti? A to pitanje već vekovima prenose na nas. Šta treba da radimo da bi živeli kao u adventu, dakle spremni za Boga, koji hoće da dođe u ljubavi? Jovan odgovara sasvim lično. Onima koji poseduju nešto govori: naviknite se da delite. U njegovo vreme ljudi koji su imali novac, su bili carinici, njima govori: naučite da krotite svoju pohlepu, jer novac je droga. Ljudima od vlasti, tada vojnicima, kaže: izbegavajte nepravdu pri vašim akcijama i ne koristite svoju moć da bi ucenjivali.

Ovi saveti usmereni na određene slučajeve podstiču me da pitam: gde se nalaze moja saplitanja? Šta je mene zavelo? Gde se javljaju moji refleksi kada hoću da se nametnem i da svoju korist, svoje prave ili pretpostavljene potrebe postavim iznad svega? Nije jednostavno, priznati ovo sebi iskreno. Zato što mnogo toga jednostavno pripada našoj ljudskoj priprodi i zato to nije nešto što se moralno može dobaciti. Na primer: da imam imovinu i da je branim. Da imam potrebe i želje. Da imam samopouzdanje, izdržljivost i da se branim ako neko želi da me navede na svoje. To je deo zdrave ličnosti.

Ipak: u svoja tri primera Jovan ne poziva samo na umerenost:  ne preterujte, inače ste vi sasvim u redu. Ne, on koji priprema za Hrista kaže mi: otkrij mu sve svoje potrebe, strahove i impulse života. Otvori se za Boga, koji želi da te dotakne upravo na tim osetljivim mestima i možda da te blagoslovi. A možda i kao korak k tome: da te zaboli i izazove nesigurnost. To predavanje naših životnih impulsa u božansku nesigurnost apostol Pavle opisuje ovako: “Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos”(Gal. 2.20). Naše krštenje to simbolično unapred predstavlja: nešto mora da potone, da umre, da bih ja savim po Bogu mogao da naučim da živim i da moja duša bude otvorena za njega.

Treće, posle rakrčavanja i pokretanja je isprobati.  Tu prestaje propovedanje i počinje životna praksa. Šta je, bilo kada, na redu, ako iz svega ili u svemu mislim na Boga? Da li se nudi nešto kao blagost prema nekom ko je siromašan? Da li je na redu velikodušnost, ako mi je neko ostao dužan? Da li se sada radi o jasnim odnosima i hrabrom istupanju u korist slabijih, kada se u društvu ili na društvenim mrežama rastutnje raspirivači mržnje? Da li se jednostavno radi o vernosti: da svoju delatnost obavljam koliko god dobro mogu i na taj način umnožavam opšte dobro? – Jednostavno, ponestite danas sa sobom ova pitanjau vidu  horizonta za unutrašnji radar i isprobajte – kada i kako vas Bog izazove na ljubav i na spasenje. Amin.