Svi sveti

Otkrivenje 21, 1-7

Slike utehe – majke znaju koliko su one važne, kao i terapeuti. Ako nam je duša duboko povređena, potrebne su nam slike zdravog, svetog života. Za decu to mogu biti bajke, u kojima onaj koga su ismevali, omalovažavali na kraju – dosegne sreću! Gde sedam slabašnih jarića na kraju budu spaseni, a vuk koji je hteo da ih proždre, na kraju završi u bunaru. Kada ljudska duša ne zna kuda sa svim svojim strahom, stidom, besom i bespomoćnošću u koje je zapala kroz loša iskustva, kao prvo joj treba utočište, sigurno mesto. Kao što i mnoge izbeglica samo to i traže u Evropi: sigurno mesto, gde im više ne preti smrt. – No, niko ne može da garantuje. Od onog krajnjeg nasilništva– smrti, ne postoji apsolutno sigurno mesto.

Utoliko dublje me dotiče Jovanova slika utehe. Novo nebo, nova zemlja, pošto je na našoj staroj zemlji proteklo toliko mnogo krvi i suza. Hajde da se malo prošetamo po ovim slikama, koje se preklapaju jedna preko druge, jer je takvo nezamislivo „sigurno mesto“ koje Bog stvara i daruje, nemoguće je izraziti jednom slikom.

Talase – zaboravite! Kaže prva slika. Nema više mora. Možda se pitate: šta je tu lepo? Možda se vam pe pojave unutrašnje slike mira, kad se probude sećanja sa godišnjeg odmora ukvirena predivnim toplim morem. – Nasuprot tome Biblija u moru vidi nešto strašno, jezivo: ono se iznenada može uzburkati i do nekoliko metara visokih talasa, koji te preklapaju. Prodrmaju te, potapaju, oduzima ti se dah, kad se setiš... – hajde, kaže božiji vidovnjak, sve to možeš da zaboraviš! Sve što hoće da te povuče na dno i da te proždre – toga više nema. Kakva perspektiva! Život bez ponora zla, bez gliba u strahu i krivici, bez talasa nasilja – samo više života!

Umesto mora patnje, nevolje, bombardovanih gradova - jedan grad, koji dolazi odozgo! Prikazuje nam sledeća slika. Umesto svih lavirinata tuge i usamljenosti kroz koje neki u životu moraju da prođu – otvorene ulice i trgovi. Grad: gde srećeš ljude, imaš pravo boravka, gde svira muzika života, i to kako! Taj grad dolazi odozgo, od Boga, iz nebesa. Neobična zamisao. Možda i naslućujemo zašto, ako pogledamo biblijsku sliku suprotnosti: šta nastaje kada ljdui odozdo grade svoje gradove, pokazuje nam Vavilon sa svojim tornjem. To je zaista otišlo u pogrešnu stranu. A odtada, uvek iznova, od razorenog Jerusalima iz vremena Davida i Solomona, preko starog Rima pa sve do tako užasno srušenih kula bliznakinja u Njujorku. Ljudi nisu samo oni koji grade gradove, veš su istovremeno i najveći razornici. – No ono što se od Boga spusti k nama nije ništa drugo do ljubav, - reč „mlada“ nam to otkriva: Ljubav i lepota se spuštaju.

Divim se: Da Bog, taj za njega tipičak pokret, ne dozvoljava da mu iko oduzme – do samog kraja! Njegovo priklanjanje, ljubav njegova - beskrajna i prepuna samilosti. Ona ga je pokrenula i da postane čovek, da se spusti do našeg jadnog mesa i krvi. To pri-klanjanje omogućava ocu da izmučenom sinu, koji se vraća kući svestan krivice, ide u susret sa široko raširenim rukama spremnim za zagrljaj (Luka 15). A sad mlada, grad, novi Jerusalim – u istom pokretu sa nebesa. U bukvalnom smislu reči, privrženost Božija. Da bi i čovek na samom dnu mogao da se nada i veruje: Bog dolazi sve do moje dubine. Sve do traumatizovanih, zaključanih uglova moje duše, dole do mojih ponora beznađa dolazi Bog. Da bi se u njegovom zaštitničkom zagrljju o svemu moglo razgovarati i na svetlu razrešiti u tom gradu, gde se lavirinti i lutanja našeg života preuređuju u prohodne puteve.

U tom gradu živi neko ko prožima sve ulice i trgove, jednostavno je tu: sam Bog. Nema hrama ili kraljevske palate, - ne, „Božija koliba“ je sasvim blizu ljudi. Ta reč znači i : šator. Život sa Bogom – na doticaj. Kakva perspektiva! Zidovi, pregrade između ljduskog života i Božije nedokučive svetosti su ukinuti. Naše nezgrapne podele na „sadašnje“ i ono što će „biti posle“ – se briše, prevaziđeno je. Sve zagonetke našeg života, zbog kojih mi glavom i pitanjima uvek iznova bolno udaramo u zid – su rešene; izbrisane. Bog stanuje u šatoru, dostupan na svaki poziv. Bol za našim preminulima; koji nama nedostaju i koje više ne možemo da dosegnemo; bol i oko sopstvenih tamnih strana, nesporazumi, životne greške koje se više ne mogu promeniti: Prevaziđene kroz onog koji je tu, koji sve prožima, za sve ima mesto u svom gradu. „Njegov narod“ će oni biti, za sve će on biti Bog sasvim blizu. Tako će u ovom gradu na doticaj blizu živeti Izraelci i Palestinci, Srbi i Albanci sa Kosova, Amerikanci i Rusi, Nemci i doseljenici. I međusobno će se razumevati i voleti, stopljeni u Božiju blizinu punu ljubavi.

Da li se sada još uvek čudite što Bog u sledećoj slici postaje majka? Majka koja se ne usteže naše suze okvase. Obrisaće ih iz naših očiju – kako nežno, kako blizu, gde još ima takav Bog osim Njega? I ta strašna rečenica: „Više nikad neće biti smrti!“, kraj je i svoj patnji i svim bolnim uzdisajima. Jer on čini sve novo, On, Bog Tvorac, zaljubljen u život.

Eh, da sam tu! Kraj njega. U njegovom gradu. Gde voda života izvire za svakog besplatno. Na sigurnom mestu. Pripremljenom i ukrašenom iz Božije ljubavi. Da bi mi u danima tuge i otvorenih rana mogu da pogledamo iznad svega. I kroz to da pristanemo na život sa svim njegovim dragocenostima, njegovom prolazsnoti, bolom. E, da smo tamo! – Ali mi moramo da se vratimo iz tih slika, u naše sopstvene, možda ugrožene odnose. I možda večeras opet u vestima vidimo brutalne događaje u gradovima, koji zaslužuju ime Vavilon, i u zemljama koje više nisu zaštitnička domovina, već u bukvalnom smislu reči – inozemstvo (što bi na jednom od nemačkih dijalekata značilo: jad/patnja).

Posle ćemo se vratiti, ali kao ljudi koji koračaju unapred. Tako sam se jedom u planinama u magli izgubio. Jednostavno viš nisam znako na koju stranu da idem: na kojoj strani se penje, da bih poršao preko prevoja. Onda se odjednom malga otvorila i iznenada sam video prevoj obasjan sunčevom svetlošću. To me je bukvalno otrglo od mog lutanja i tumaranja: tamo je put, tamo hoću da se popnem! – Još mnogo više me privlači slika Božijeg grada koji svetli. Vodi me kroz maglu mog života. Tamo gore hoću! Gde će sam Bog da izbriše suze. Tamo hoću da sitgnem, gde će na kraju svih mojihputeva i lutanja samo jedno preplaviti moje oči: večna radost!

Amin!