2016-10-16

 

Epheser 6, 10-17

Kao sasvim malo dete verovatno nisam baš razumeo o čemu se radilo u pesmi za laku noć. Ali osećao sam se sigurno, zaštićeno kao nekom nevidiljivom opnom: “Ovo dete nek ostane netaknuto” (EG 477,8 kažu stihovi pesme), pevala je majka pre spavanja, a tokom vremena mi deca smo je pratili celu strofu. “Raširi oba krila, o Isuse, moja radosti, i uzmi svoje pilence. Ako Satana hoće da me proždre, nek anđeli zapevaju: “Ovo dete nek ostane netaknuto””. Kasnije su mi ovi stihovi postali suviše detinjasti: nisam želeo da budem malo pile, koje traži zaštitu pod krilom kvočke. A i to sa Satanom koji hoće da me proždre, to sam pre svega u mladosti, kad majka već odavno nije pevala nad našim krevetima, a narčito tokom kritičkog studiranja teologije, odbacivao daleko od sebe. Neka u đavola kao mračnu osobu veruju oni kojima je to potrebno: fundamentalisti i drugi neobrazovani likovi sa svojom crno-belom slikom o svetu, ja sam se izdigao daleko iznad toga…

No, zamislio sam se tek kada sam tokom života primetio: svetska politika tumara iz jednog gliba u drugi, a da pri tom ništa ne nauči: Vijetnam – Amerikanci su potonuli u patetični glib o slobodi i krivici. Avganistan 1. put – posle deset godina Sovjetski Savez se ćutke povukao, ne malo osramoćen, dok je Nato svo to vreme dobro naoružavao islamiste. Irak – javna laž CIA-e pred Ujedinjenim nacijama, kao obrazloženje za rat. Avganistan 2. put – po prvi put i mi Nemci za jedno sa drugima u glibu. Jugoslavija: mi u Evropskoj uniji smo predugo sklanjali pogled, umesto da se narodima na Zapadnom Balkanu na vreme ponudila zajednička perspektiva. Sirija – svi su zaprljali ruke, prijatelji i neprijatelji se u međuvremenu ne razlikuju, a siromašni ljudi na licu mesta, žive i umiru u raljama pakla, ukoliko ne uspeju da pobegnu. “Ako Satana hoće da me proždre…” – postoje sile, koje čak i iz dobrih namera, na primer da se ljudi zaštite od diktatora, čine nešto katastrofalno i smrtonosno: nameće mi se reč “dijabolično”. Jer “diabolo” – odakle potiče reč đavo, “diabolos” znači onaj koji donosi nered ili zamešatelj.

“Obucite svu Božiju opremu, da možete da odolite đavoljim lukavstvima”, kaže poslanica Efescima. Njemu je pre svega stalo do ličnog interesa. Jer i ona poliitka koja se najviše moguće pridržava činjenica i opšteg interesa potiče iz ljudskog srca i uvek se odražava na našu dušu: da li u budućnost gledamo sa puno nade ili depresivno pritisnuti silnim bezizlaznim situacijama. Da li slušamo fanfare onih koji seju strah, samozvanih branitelja zapada ili slušamo trezveno ohrabrenje na humanost. Ukratko: naš tekst za propoved govori o hrišćanskoj “opremi za pružanje otpora”. A uprkos starim vojničkim izrazima, veoma je aktuelan, jer pita: šta je potrebno da se hrišćani odupru glasnogovornicima, onima koji raspaljuju mržnju, plaše , predstavljaju apostole nasilja? Izdvojiću tri slike, po kojima “strele zloga” hoće da nas zapale:

Jedna od kapija je duboko osećanje: “Drugi su krivi”. Ovaj mehanizam je uspešan kod male dece kada se posvađaju, pa ih stavite pred sebe. On je uspešan i kod narodnjaka koji prasplinjuju strah od stranih infiltracija ili socijalnu zavist. To odlično prijanja u narodu pred, za vreme i posle rata. Treba samo mi sa ovih prostora da uporedimo šta piše hrvatska a šta srpska štampa kada se recimo govori o ratnim zločinima među sopstvenim redovima: drugi su krivi i oni su prvi počeli…

Zato vam je potreban opasač istine, kaže poslanica Efescima. Nisu uvek i samo drugi krivi. Ne, i do tebe je. Do tebe kao osobe, kao grupe, kao naroda. Diabolo pokušava da lovi u mutnom. On zamuti glib najnižih ljudskih instikata da bi sprečio da pogledaš u svoje srce i da prepoznaš svoj udeo. U antičkoj opremi vojnika, kajš je svu opremu držao zajedno: tako budite prijatelji istine, da na kraju ne ostanete „bez pantalona“ , te da morate posramljeni da priznate. Hrišćani nose opasač istine na kome stoji: i ti si grešnik, ali onaj koga Bog voli.

Sledeća kapija za prolaz razarajućih strela zloga: stav „ne može se tu ništa učiniti“. To je stav onih koji ćute kada na primer premijerka, predsednik države i sva naša demokratska javnost pretrpe javnu uvredu. A kome je nepoznato, da srce zalupa, kada neka situacija od mene zahteva hrabrost? Poslanica Efescima kaže na to: Da, moguće je učiniti nešto. Ovde na primer možeš da otvoriš usta. Čak iako nemaš šta zaista da poručiš - nema „ne može“...

Jer ti nosiš štit vere. Ponekad ti je pretažak, znam. Jer činjenice govore jedan sasvim drugačiji jezik, jezik pun nasilja. Ali uvek iznova dograbim štit vere. Gde god da si, prigrabi ga, bilo ponedeljkom na molitvi, kada prinosiš sveću nenasilja, kao onda u Lajpcigu. U očima tajne službe i snajperista, to je bilo slabašno naoružanje. Ali ono je odbacilo strele zloga, - sveća, štit vere. – Tu ne može ništa da se učini. – Kao treću ulaznu kapiju navodim svest: “Ne posedujemo nikakvu moć”. Ovo nažalost suviše često opisuje stvarnost potlačenih ljudi. Oni zaista nemaju nikakvu moć. – “Ali Duh”, odgovara poslanica Efescima: uzmite mač Duha. Hrićani dobijaju sasvim poseban duh na dar: da mogu da pordru pogledom kroz stvari i ličnu često veoma lošu situaciju. Kao da ima još nešto. Kao da ima čemu da se nada u beznadežnom svetu. „Reč Božija“ , naziva poslanica Efescima taj duhovni mač, koji pomaže da se napravi razlika šta je od Dijabola a šta od Boga. Time govori: nije to tvoja sopstvena pamet. Već je to Hrist, koji je sasvim blizu onih koji pate. Hrist, koji se naziva Reč, Logos. Jer on Boga dovodi ljudima u sred njihovog srca. Tako da neki, uprkos svoj nevolji, mogu da se mole: „Nek ovo dete ostane netaknuto.“

Amin

Sveštenik Hans-Frieder Rabus