2016-10-09

Marko 1, 29-39

Ne znam koga ovde bolje razumem: ljude iz Kafarnauma ili Isusa. Kad neko ima takav dar isceljivanja kao Isus – je li to čudno što mu ljudi dolaze sa svim svojim bolestima i nevoljama? Dešava se isto kao u ordinaciji omiljenog i uspešnog lekara: puna čekaonica, dugo se čeka da upošte zakažeš termin da te primi, - i zahvalni pacijenti, koji pričaju o svojoj bolesti i svom ozdravljenju. I odma se još više ljudi uputi tamo uz nadu da će Isus i njima pomoći. Ogromna je navala bila pred kućom, u kojoj je bio Isus: ulice i trgovi u gradu Kafarnaumu su postali čekaonica za bolesne. Potpuno razumem te ljude: ko je bolestan traži pomoć gde god može da je dobije.

Kad pogledam Isusa i njega razumem. Jednostavno mu je previše. To je pre bilo slučajno da je Petrova tašta bila bolesna kad je on došao i da je on mogao brzo da joj pomogne. Možda Isus nije ništa mogao za to. Kao kad ja sa svojim mukom i životnim problemima pričam sa osobom punom razumevalja. Ponekad sam posle takvog razgovora rekao: sada se osećam mnogo bolje. A moj sagovornik možda misli: ništa nisam uradio; samo sa saosećao i slušao.

Dakle, ljudi u Isusu traže lekara. Po svaku cenu žele da ih primi. Najbolje bi bilo da ostane u Kafarnaumu i da otvori ordinaciju. Sigurno je da bi dobio podršku za prostor. – Ali, Isus sebe ne vidi kao lekara u našem smislu. On tiho odlazi, u ranu zoru. Je li mu potreban odmor, slobodan dan? Treba li mu da promeni misli, pošto je video toliko nevolje i jada?

Ne, Isus ide u osamu da bi se molio. O čemu li je razgovarao sa Bogom? Da li je neke od bolesnika koji su ga posebno dotakli, još jednom pred Bogom posmatrao? Danas bi se to zvalo „koučing /treniranje /podučavanje“: još jednom sa distance pogledati to što radim i kako to utiče na mene, i o tome razgovarati sa drugim stručnjacima. Na taj način, mogu ono što radim, još bolje da činim. Možda da isceli još više ljudi, još uspešnije, ako se osvrnem na Isusa.

No, osama se brzo završava: Petar i ostali učenici dolaze i prebacuju mu: Pa, gde si ti? Trebaju te! Ne možeš ljude da ostaviš da te čekaju, ako se toliko nadaju. Danas bi to bilo otprilike kao kad se kaže: crkva mora svima da pomogne. Ona mora da čini ono što ljudi od nje zahtevaju. Za šta će nam inače crkva, ako ne za socijalnu pomoć tamo gde država neće da se bakće?

„Mi sada idemo negde drugde“, kaže Isus. To je baš smelo. Svi nešto od njega hoće - a on jednostavno odlazi!? Za to je potrebna i hrabrost i izdržljivost. A potrebna je i jasnoća, šta je zaista njegov zadatak. Tu jasnoću je Isus očigledno našao u molitivi i razgovoru sa Bogom. Zašto sam ja zaista tu? Ako to znam, onda mogu da stojim iza toga.

Možda mali razgovor sa decom:

  • Je’l se i vama ponekad čini da istovremeno morate da uradite mnogo stvari? Svi nešto hoće od mene!

  • Šta vi onda uradite? Još više, još brže… ?- Ili postupite malo kao Isus: on jednostavno malo izađe i odvoji se od svega.

  • Razmislite: šta ja rado radim, da bih se „vratio sebi“? Igram se, gledam tv, činim razne gluposti, mazim se sa mamom ili tatom… itd.

  • Ko će da u pesmarici otvori pesmu broj 391, 2? – Prvi stih izražava kao kada bi vi sa onim što vas pritiska na kratko izašli sa Isusom... („Ako nas snalazi nešto teško, pomozi da izdržimo!“)


Šta mi, odrasli, možemo da činimo, ako nas pritiska previše očekivanja i zadataka?

Danas nam Isus pokazuje:

Pri onom što radiš, uvek oslušni sebe. Jesi li još u ravnoteži? Da li nešto sa strane upravlja tobom? Je li tvoj zadatak još uvek odgovarajući za tebe? - Najbolje je svakodnevno „izaći“ na pola sata: meditirati, moliti se. Tako vežbamo da osetimo unutrašnjost (najavljujem ekserticije u svkodnevici na proleće)

Pitaj se, bez obzira, da li ti je molitva kao unutrašnji razgovor sa Bogom bliska ili ne, pitaj se kada sledeći put opet bude tesno i previše toga: Zašto sam ja zapravo tu? Ovde na ovom mestu, na ovom zadatku, u ovim bliskim odnosima i sukobima? Može li ono u čemu sam nadležan i što čini moju ličnost, da teče, da se daje drugima, da živi? Tada mi mnogo toga indirektno otkrivamo u sebi, kroz reakciju drugih ljudi, ali sasvim i potpuno nikada nećemo spoznati sebe.

Ako mi nešto ponovo postane nejasno, pokušavam kao Ditrih Bonhofer: njega je mnogo toga pritiskalo, unutrašnje sumnje i strahovi, spoljne okolnosti kao zatvorenik: da Bogu treba i da li će ga spasiti? Možda ipak neće moći da ostvari svoje planove, jer se toliko toga isprečilo - uključujući opasnost da ga ubiju? Kada se u njemu sve to iznova zavrti, Ditrih je svoje srce iznad svih tih nesigurnosti predavao vernosti Božijoj i govorio: „Ma ko da sam, - ti me znaš i voliš. Tvoj sam, Bože!“
Amin
Sveštenik Hans-Frieder Rabus