18. Nedelja po Svetoj Trojici, 25. septembar 2016.

Rimljanima 14, 17-19

Šta sad, Pavle?! Zar ti nije poznata priča u kojoj Isus Carstvo božije upravo poredi sa hranom i pićem, sa velikom prazničnom trpezom? (Luka 14, 15-23, čitanje iz Pisma za danas) Zašto se toliko porotiviš užitku?  - „Jer je stoljnjak vrlo osetljiva stvar“, mogao bi apostol da odgovori. „Nad njim bi se moglo zajdno obedovati, ali se može i rasporiti.“ – I zasta, između različitih grupa rimske zajednice kojima Pavle piše, stoljnjak je bio rasporen.

Među njima je domaćica koja je iz jevrejske vere postala hrišćanka. Ona uobičajeno jede košer hranu: određene namernice se ne jedu, na primer svinjsko meso. Ona to prenosi i u svoj hrišćanski način života i ne kupuje meso kod mesara. Jer, bez obzira da li junetina, svinjsko ili piletina, - meso je predhodno bilo na oltarima rimskih božanstava, pre nego što su ostaci žrtvovanih životinja dati u slobodnu prodaju. Dakle, to nije košer.

A u istoj crkvi je i rimski preduzetnik. On je oduvek prinosio žrtvu Merkuru, nebeskom stručnjaku za trgovce. Tada je to bilo sasvim normalno osiguranje od gubitaka u poslovanju. Od kada je hrišćanin, on doduše ne prinosi žrtve, ali zašto treba da promeni svoju ishranu? Naravno da će za svoje ukućane i dalje kupovati meso kod rimskog mesara.  

Oko ovakvih razlika u vezi hrane, hrišćani u Rimu su se svojski sukobili. Vi ste ograničeni, netrpeljivi! – prebacivalo se onima koji bi da se odreknu mesa. Vi ste nemarni i u suštini i dalje ste pagani!- okretali su oštricu drugi. „Ostavite se tih detinjarija“, piše Pavle Rimu. „U Carstvu božijem uopšte se ne radi o pravoj hrani i piću. Već o pravednosti, o miru i o radosti – a sve to prožeto Duhom Božijim.” – Kako Pavle dolazi upravo do ovih reči?

Verujem da je on bio veoma pažljiv posmatrač i znao je: Mi toliko lako upravo u odnosu na religiozna pitanja možemo da postanemo veoma uskogrudi. Tako se vrlo brzo svež dašak, Isusov oslobađajući Duh potpuno rasprši. Pokvare ga njegovi žarki sledbenici. U ondašnjem Rimu još nije došlo do džihada, ali stiglo se u duhovno predvorje tome…  

No, ovde u Beogradu ljudi sigurno imaju važnije probleme od recimo, pitanja jelovnika. Ali ono što iz diskusije sa Pavlom mogu da naučim, u šali ću nazvati ESP. Znate, to je elektronski program u automobilima, koji sprečava da automobil prokliza i prevrne se. Poznati „test severnog jelena“ stoji iza toga. Kod Pavla ESP znači „program zaštite evanđelja”. Ono pri čemu hrišćani mogu da izlete iz krivine, je sledeći stav: ja hoću da sve čini sasvim, sasvim ispravno. Da to nije moguće, naučila me je “žena od zrna” iz moje prve crkve. Nadenuo sam joj to ime, jer je veoma dosledno držala dijetu sa zrnevljem, sirovom hranom i dr. A kada sam je posetio u bolnici, žalila mi se: čitav svoj život ja se sasvim ispravno hranim – i baš ja dobijem rak želudca. Zašto je život tako nepravedan, gospodine svešteniče, pitala je ona.

Razumeo sam njen bol i bes, a dušebrižnički sam zajedno sa njom morao da izdržim surovu istinu: da, život je zaista često nepravedan. Čak iako se držiš svih zapovesti, slediš sve propise dijete, - „ činiti sve ispravno“ te ne štiti od nesreće. Bolje će biti da probaš sa pravednošću, savetuje Pavle. Danas ne ograničavam ovu reč samo na dela: na primer da treba da se postaramo za ekonomsku pravdu. Već pod pravednošću podrazumevam unutrašnje opažanje drugog., kao stav koji podstiče život. Na primer, kokoške se mogu gajiti u skladu sa  njihovom vrstom, ali nažalost i vrlo suprotno tome; drvo ili metal se  mogu obrađivati u skladu sa materijalom – ili ćemo brzo videti posledice našeg delovanja. Takođe sopstvene postupke moramo mudro prilagoditi u zavisnosti od ljudi i situacija. To je pravednost za koju se Pavle zalaže. Fleksibilno pristupiti situaciji, konkretnim ljudima, - uvek u duhu ljubavi. Kao što je to činio Isus: on se odnosio “prilagođeno deci”, kada je dozvolio da mu se slinavi nosići uspenju na krilo, zagrlio ih je – i ukorio učenike. Oni su želeli da “postupe ispravno” kada su rekli:  “Sklonite ta derišta i kmekavce, naš gospodar je svet i drži važnu propoved, ne smemo mu smetati..!” Međutim, Isus je želeo da bude pravedan u ljubavi i prema deci.

Drugu reč „mir“ ću samo da okinem da kao žica na instrumentu nastavi da vibrira, inače bi je do sutra razvijao. Po mom mišljenju: glavni izvor nemira u odnašnjem Rimu, a do danas i u bliskoistočnom konfliktu kao i u unutranje crkvenim ili među muslimanskim pravcima koji se uzajamno bore, je sledeće: jedni hoće da budu bogobojazniji od drugih. Zato oni jedni drugima osporavaju veru, istinu a nekad nažalost i sam život. Ko ne misli, ne veruje, ne živi na naš način, on je neprijatelj. NE: Carstvo Božije neprijateljstvo hvata u korenu: gde je nemir, rat, teror, tu Bog nije – saoštrava Pavle, pa ma koliko bogobojazno upućivao svoje molitve i držao se pravila dijete.

Treća reč hoće da razreši skučenost naše duše: radost. Carstvo Božije je radost. Evanđelja previru od radosti: pastirima se objavljuje na Božić, kada je Bog došao na svet. Ispred praznog groba na uskršnje jutro, žene su prepravljene radošću. Radost, Bog će obrisati sve suze – do poslednje strance Biblije, do poslednjeg časa svetske istorije, proteže se to obećanje i Božiji dar: velika radost, o tome se radi u hrišćanstvu. Radost Carstvu Božijem. Radost Božijoj prisutnosti uprkos svim životnim konfliktima. Radost zajedništvu jednih sa drugima, jednih drugima u njegovim zajednicama. Pavle je mogao da prevaziđe „ubicu radosti“, kroz Duha Hristovog: brigu koja stalno govori: život je tako opasan, pazi i trudi se da sve ispravno činiš! Pavle za mene predstavlja svedoka i ohrabruje me: isplati se računati na velikodušnost Božiju. Jer on nas je stvorio na osnovu božanske radosti. Biće prema nama i sa svim našim nedostatcima i slabostima, pun samilosti pravedan i darovaće nam mir, veći i dublji nego što mi to možemo i da pojmimo. Amin

Sveštenik Hans-Frieder Rabus