Septuagesimä

1 Korinćanima 9, 24-27                                                

Je li Pavle bio sportista? Mislim da mu je ova misao odgovarajuća. Kada bih mogao da saberem sve one puteve koje je apostol prepešačio na svojim misijskim putovanjima između Jerusalima, Antiohije, Ankare, Golanske visoravni, Efesa, Soluna, Atine i Korinta, onda bi se tu našlo više kilometara: trkač na duge staze. Ne nordijski-, već  mediteranski-voking. Takav čovek zna šta znači trening. Ovde piše neko ko jedan dan ne proživljava tek tako, već je usmeren ka cilju. Ali on nešto pretpostavlja, nešto što ne naglašava posebno, toliko mu je to jasno. Naime: život znači, ti si u areni, a u gledalištu.

Verujem da je Pavle to primio od Isusa. Od njega, vaskrslog Sina Božijeg bio je zbačen sa sedla. Prethodno je mladi džihadista, taj jevrejski božiji borac, sedeo na visokom vransu i sve je tačno znao o Bogu, kao i šta je to prava vera. To mu se raspalo, onda kada je ležao u prljavštini ispred Damaska i čuo glas: Savle, Savle zašto me progoniš tako samouvereno? – Bio je ubeđen: ko se kao Isus stavi iznad Mojsijevog šerijata, ko se upusti sa grešnicima i nevernicima i prekrši pravila sabata, on je opravdano ubijen i zaslužio je smrt na krstu. – Ta sigurnost u prosuđivanju o Bogu i u osudi određenih ljudi je Pavlu potpuno oduzeta. Postaje učenik i glasnik raspetoga Isusa. Umesto uspeh za pravoverne i prokletstvo za neverne, Pavle sada objavljuje “Reč o krstu”. Njegovi neprijatelji, gradski propovednici iz Korinta, stalno su mu trljali nos: Religija kod tebe nema nikakve veze sa olakšicama u životu. Naporan si Pavle, umesto da prenosiš duhovni wellness i umeće života.

“Moj posao nije da budem animator religioznoj publici, koja će mi sa svojih sediša aplaudirati ili vikati „ua““, odgovara Pavle. „Isus, koga sledim, nije sedeo na klupama za posmatrače života. On sam je bio u areni, bio je u borbi od početka do kraja, od brda iskušenja do Golgotskog brda. Zato je privlačio sve te ljude, koji su i sami u borbi i ne znaju kako dalje da žive. On se spuštao k njima, išao je u arenu njihovih života i patnje.  I to ga za mene čini ne samo verodostojnim, već i Iskupiteljem, i Spasiteljem. Sa Njim i ka Njemu, želim da svom snagom hodim svojim životnim trkalištem i da borim svoju životnu borbu sa punim zalaganjem.“

Srćan sam što je Pavle ovde tako jasan. Tako pomaže nama da živimo kao hrišćani. Dva načina treniranja mogu da izvučem iz njegovog sportskog poređenja. Jedan podrazumeva pripremu, a drugi samu borbu. Tokom života se to ne dešava jedno za drugim, već se uklapa jedno u drugo. Ne može se prvo pripremati za život, pre nego što počnemo da živimo, već smo odmah u sred njega, od prvog udaha. Ovaj način treniranja sažimam u moto: sasvim u meni – i sasvim u tebi.

Sasvim u meni: To je pokretanje koncentracije, pažnje i duhovne discipline. Kada se telesno veoma borim:  bolest me ščepa kao lav gladijatora u areni,  patnja koja me obuzima kao zmija piton – „sasvim u meni“ može da znači: u svom teškom stanju uronim u sebe i u tome se predam Bogu: moleći, drćući, znojeći se, boreći se. Pokušavam da se uzdržim od pitanja i želja, kao bih mogao da se iz arene vratim na posmatračku klupu: kao da bih mogao da otkrijem neko objašnjene, neku krivicu ili propust, neki mračni smisao moje patnje i da se na taj način posmatram spolja, da se izdignem nad tim. Uzdržavam se, odričem se navodne sigurnosti religioznog ili svetovnog objašnjenja i samo sam, jednostavno u sebi. Moje bolesno telo postaje molitva -  ono se moli i dovoljno vapi za Bogom.

Kada se duhovno mogo borim: melanholija me srozava, životni stra me učini usamljnim, neki nerešeni konflikt me zakuje kao na krst – „sasvim u meni“ bi ovde moglo da znači: uzdržavam se od prosuđivanja ili odigravanja moje nevolje. Pokušavam da što jednostavnije sagledam kako stoje stvari. Da ne bežim u unutrašnje lično omalovažavanje ili spoljašnjeg pražnjenja napona, tako što ću se okačiti o ljude kao o nekog spasioca ili  se na nekog okomim kao na žrtveno jagnje. „Sasvim u meni“ može i da znači: više ne mogu da molim – i upravo se u tome bez pretvaranja pokazujem pred Božijim očima. Pokazujemo se očima neshvatljive ljubavi, čak i onda kada upravo patim od onog što je tome suprotno: da sam sam i nema dragog Boga s Neba koji će rešiti moje probleme. 

Sasvim u tebi – tu je pokretanje čežnje i predanja. Sasvim u Tebi, Isuse, želim da budem – Pavle ponekad ne može dovoljno brzo da projuri korz svoj život, jer bi tako rado bio kod svog Gospoda (Filemon 1,20 i dalje). Za njega se to dešava kroz kapiju vaznesenja ili smrti. Kao kad bi rekli: mogao bih umreti od čežnje, jer bi izašao iz sebe tebi u suret. A ponekad, to „sasvim u tebi“ vodi Pavla zapravo sve dublje u ovaj život. Vodi ga ljudima kojima on služi svojom propovedi, svojim dušebrižništvom, svojim pismima. Daje mu i svetlost i snagu da izdrži, kada opet završi u zatvoru, jer je njegova propoved važila za javno uznemiravanje.

Sasvim u tebi – za takmičara je jasno: ako ja hoću da pobedim, onda dok trčim ne smem da gledam za publikom. Već nepokolebljivo imam cilj u vidu. Sasvim u tebi, taj moto želi i u nama da probudi snagu za pravljenje razlike i da rasporedi prioritete: Od mnoštva na koje bih mogao potrošiti svoje vreme, i onog smarajućeg i teškog što mi se može preprečiti na putu -  šta će me od svga toga više voditi ka Hristu, a šta će me pre odvratiti od tog cilja i rasuti moju snagu na sporedne ciljeve na putu? U unutrašnjem razgovoru sa samim sobom ili u razgovoru sa nekom osobom zajedno se pitati: Na koga ja stvarno mislim time što činim, tim angažovanjem? Mislim li na sebe samog u svojoj želji za prizananjem i časti? Ili mislim sasvim na čoveka za koga radim ili mu služim u porodici, dobrovoljnom radu, profesiji, crkvi? Sasvim u tebi. Uglavnom Hrist, kome na našem životnom putu idemo u susret, nosi lice mog bližnjeg. Jer sportska disciplina kojom nas on trenira se zove služba, služba ljubavi prema ljudima, stvorenju i Bogu. Sasvim u tebi – mi ne idemo u nepoznato. Već, da li sportski ili  hramljući ili klecajući pod teškim udarcima života – idemo onom cilju u susret, u kome neće biti ni prvih ni poslednjih. Jer svi pobeđuju, tako što će stićiu široko raširene ruke ljubavi Božije.

Amin.