3. Nedelja po Svetoj Trojici, 21. juni 2015.

Luka 15, 1-7

Oko Isusa su se okupljali svi carinici i grešnici da ga čuju, pa fariseji i učitelji zakona počeše da gunđaju, govoreći: „Ovaj prima grešnike i jede s njima!“

Tada im Isus ispriča ovu priču:

„Koji od vas, ako ima sto ovaca, pa jednu izgubi, ne ostavlja onih devedeset devet u divljini i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe? A kad je nađe, radosno je stavi na ramena, pa kad stigne kući, poziva prijatelje i susede i kaže im: „Radujte se sa mnom! našao sam svoju izgubljenu ovcu!“ Kažem vam: tako će i na nebu biti veća radost zbog jednog grešnika koji se pokaje nego zbog devedeset devet pravednika, kojima pokajanje nije potrebno.

Program koji sam organizovao za decu nazvao sam Proba Ivice i Marice: preselili smo se iz sela u glavni grad i pitao sam se: kako li će se deca snaći? Nekoliko zajedničkih vožnji autobusima i tramvajima, nekoliko šetnji radi upoznavanja - u skladu sa njihovim uzrastom, uglavnom su obavljene protiv njihove volje. Bioskop, stadion, izložba dinosaurusa, atomski muzej, zoološki vrt već su bili zanimljiviji. Kao ispit iz orijentacije, trebalo je da njih troje ostavim u udaljenom delu grada, opremljenim kartama za javni prevoz, novcem i telefonskim brojem. Zadatak: da sami nađu put do kuće. No, oni su bili brži: za čas su savladali veze javnog gradskog prevoza i znali ih bolje od oca. Tako je proba Ivice i Marice propala usled nedostatka avanturističkog izazova.

Kada razmišljamo o svom životu, tu ne nedostaju prilike da se prevarimo. Kako da se orijentišem? Ulice života, putevi ljubavi, izobilni i posni periodi na poslu, znaci zaustavljanja i skretanja nametnuni od  tela, od bolesti – ponekad, što više znamo o životu, on postaje sve nepreglednijiji. Zapravo, skoro je neizbežno da ne nađemo svoj put, jer ga ne možemo znati unapred. Zato je za mene ovo poređenje koje Isus prikazuje, veoma uzbudljivo. Ono se odnosi i na mene, a i na one druge - na  primaoce Božijeg milosrđa i naše dijakonske brige, koji su skrenuli s puta. Priča o izgubljenoj ovci pokazuje ko sam ja u svetlu Božije ljubavi. Naime: tražen-nošen-slavljen. Tri ključne reči koje me vode da sagledam svoj život, da ga posmatram u molitvi.

Tražen – kako si išao za mnom, ti dobri pastiru? Kako si se posvećivao krivinama i slepim ulicama mog životnog puta? A gde sam ja, možda nesvesno, osetio tvoju saputničku ljubav koja ne prestaje da traga za mnom? Ponekad primećujemo da je prisutna neka osoba iako je ne čujemo. Tako je možda Bog u potrazi za nama, bio tik iza leđa u vremenima kada ga nismo imali u vidu. Tražen. Pastir, majka koja traži dete, oni zovu. Glasno zovu. Uvek iznova. Tako kad se osvrnem primećujem da sam doživljavao periode u kojima sam bio prilično gluv: kao pogled u tunelu, kao teško oštećenog sluha od rada ustremljenog samo ka cilju. Ma, to ću ja sam, ne želim da slušam savete - oglušujem se o unutrašnje glasove - ali prepoznajem i vremena gde se sa mnom moglo razgovarati, vremena kada sam i sam možda prizivao: Gde si, Pute, Istino, Živote? Jer, vrtim se u krug, na životnom putu stojim na mestu.  – Dobro je da Pastir koji traži, ne samo da zove i kroz ljude pita, podstiče, razgovara sa mnom. Već on i osluškuje i čuje. Tako me Isus u svom poređenju vodi k tome, da moji lični vapaj duše postaje tema, a to je priča moje molitve. Između dečije molitve i nemosti kao omladinac; od razgovora sa samim sobom, razmišljanjima o Bogu pa do ožalošćenosti i besa; sve do postepenog sticanja smisla za nečujan glas, za reč spolja ili iznutra.  Pastir koji zove, budi me da slušam. Na molitvu me privlači Bog koji osluškuje. Da budem ono što jesam, ohrabruje me Pastir, koji gleda, koji osmatra za mnom.

Nošen – gde nosiš moj životni teret verni Pstriu? Gde sam sam bio na teret najbližima, saradnicima, tebi, Bože, koji me nosiš? Da li možda važi da je tvoj “zalutali svet” koji me opterećuje i koji želim da zbacim sa sebe, za tebe i uz tvoju pomoć lak? – a da ono što mi lako pada na mom putu, su delovi na kojima me na poseban način nosiš? Jer ne prepoznajem senke svoje duše. Pun dobre volje, ubeđen u cilj, upravo tada mogu da postanem napast za druge. Sve do fanatika, kom ti dopuštaš ono što je pred njegovim nosom i koji mrljavi kroz život, sa oštrim pogledom samo za svoj horizont. No, ti nađenu ovcu stavljaš na svoja ramena, ti Bože, koji si spreman da nosiš. Ne goniš je do litice kao sudija koji kažnjava. Ne daješ mi da kusam ono što sam zakuvao. Ne, ti preuzimaš moj životni teret. Nosiš greh sveta Čuvaru žiovta, jagnje Božije. Dakle, nosićeš me sa svim mojim teretom do kuće, do praznika, da prevaziđeš sav moj strah, ponos i izgubljenost. Proslavljen – šta me sad podstiče, moje misli podiže ka Bogu? Ponekad nam je darovan mir, iako upravo prolazimo kroz teškoće. Kao da se oseća, ono : „Ti si sa monom“, - tradicija to naziva utehom. Ili uzmimo kao duhovni poklon činjenicu da smo ljudi sa čulima: da možemo da koristimo svoja čula, svakog jutra novo čudo, izvor radosti i volje koji dolaze sa neba i vode u nebo. Zajedništvo, ljubav koju delimo jedni sa drugima, uživamo zajedno, nosimo, ohrabrujemo se i zajedno podižemo život -  predukus nebeske radosti. “U svemu” hoće da nas obasja.

Slavljen – Biće radost na nebesima, svi anđeli će aplaudirati, radosno zviždati u prste, nebeske trube će trubeti. Povratak Pastira sa izgubljenom ovcom je slika za konačan povratak svega i svakoga svom poreklu. Ali pošto je carstvo nebesko u Isusu došlo, zraci sreće Boga-nalazača sežu i do naših duša.  „U svemu“ želi da nas obasja zora večnosti, da obraduje dušu. Jer Božije DA sija nadamnom, njegovo DA u odnosu na moj život, - kao i jednog dana smrt, i vaskrsnuće u Hristu. Sve to mi se peva nebeskom pesmom. Baš meni, koji sam uvek iznova kušan da bauljam na pogrešnim putevima i koji se vraćam. Ovaj Pastir sa radošću prihvata u zagrljaj sve moje nevolje i iskušenja i kaže: Proba Ivice i Marice na putu do neba? Ostavimo se toga. Jer ja sam te pozvao i toliko ti se radujem!  Amin

Sveštenik Hans-Frieder Rabus