2. nedelja po Svetoj Trojici, 24. maj 2015.

 

Luka 14, 15-24

Kad je to čuo jedan od onih za trpezom, reče mu: „Blago onom ko bude jeo hleb u Božijem carstvu!“ A Isus mu reče: „Jedan čovek spremio veliku večeru i pozvao mnogo ljudi. Kad je bilo vreme da večera počne, posla on svog slugu da zvanicama kaže: „Dođite, jer sve je već spremno.“„A oni svi odreda počeše da se izgovaraju. Prvi mu reče: „Kupio sam njivu i moram da idem da je vidim. Molim te, izvini me.“ „Kupio sam pet jarmova volova“, reče drugi, „ i baš sam pošao da ih isprobam. Molim te, izvini me.“Treći reče: „Oženio sam se i zato ne mogu da dođem.“ Sluga se vrati i to javi svom gospodaru. Tada se godpsodar kuće razgnevi, pa reče sluzi. “Brzo izađi na gradske ulice i sokake i dovedi siromahe, kljaste, slepe i hrome!” “Gospodaru”, reče mu sluga, “učinjeno je kako si naredio, ali još ima mesta.”Tada gospodar reče sluzi: “Izađi na drumove i duž plotova, pa ih nateraj da dođu, da mi se kkuća napuni. Jer, kažem ti: nijedan od onih koji su pozvani neće okusiti moju večeru.!”

Ne mogu da ih osuđujem, ovu trojcu, koji su morali da se izvinu za večeru,  jer u njima vidim i sebe. Kao i svi  i oni moraju da gledaju kako da završe svoj posao, kako da zarade za život, da preuzmu odgovornost. Moraju da hrane svoju porodicu i da se obezbede i za loša vermena. Za to je potreban smisao za poslovanje. On zna, ovu šansu za proširenje mog posla, - a u ono vreme je to uglavno bila poljoprivreda,- moram da iskoristim. Ovako povoljna prilika, da proširim svoj vozni park neće mi se tako brzo opet ukazati. – A ko bi od nas osudio mladog čoveka koji na svadbeno putovanje ide na Kribe i zato mora da otkaže poziv?

Ovu trojcu ne mogu da optužim, - ali ipak me navode na razmišljanje. Oni su kao ogledalo, koje mi pokazuje: Tvorac i Gospod tvog života te poziva da proslavite njegovu ljubav prema tebi, no ti još nisi dotle stigao. Imaš još toliko razumnih stvari da obaviš. Ako dalje razmišljam o tome, javlja mi se tuga. Naime, sećam se ponuda, poziva kojima mi se daruje neko novo iskustvo, a koje sam propustio. Bilo da je to bila stipendija za godinu dana studiranja u inostranstvu, a ja sam svoje studije želeo što pre da završim i da polažem ispite. Bilo da je to bio poziv da se sa nekom osobom upustim u dublju vezu – a oči su mi bile zaslepljene i nisam bio otvoren za ono što bih kroz to dobio na dar. Kratko: ako iskreno razmislimo o tihim pozivima u našoj biografiji, svako od nas će naći ponešto za šta mora priznati: tada jednostavno nisam bio spreman za to. Nisam mogao da prepoznam koliko života, ljubavi, radosti, duha na mene u tome čeka. Kao da sam imao amove i sledio sam svoje sopstvene ciljeve: ambiciozno, odgovorno, odano svakodnevici.

Ali pogledajmo kakvu šalu domaćin sebi dozvoljava. Ljutito razočarenje se pretvaa u kreativne ideje. Vi nemate vremena za sveto veselje,  vi veoma zauzete sluge efikasnosti i korisnosti? Dobro, onda pozivam one koji su oštećeni. Koji su hendikepirani. Možda više ni u čemu nisu korisni. Ili su sipali iz drštva koje meri samo na osnovu učinka, koji su na socijalnom rubu, na obodima, ili čak i iza oboda, kao što su azilanti u prihvatilištima. Sve njih pozivam, jer oni imaju vremena, a i više od toga, žedni su. Čeznu, imaju osećaj da je našem životu potrebno to veselje, da bi bio život. Da je našem srcu potreban prostor i vreme za ljubav, da ne bi otvrdlo. Oni imaju dar nevolje. Nešto im nedostaje, mnogo toga im nedostaje. Ali upravo ta ovtorena životna rana, čini ih otvorenim da dođu. Nedostatak postaje dar. To što im nešto nedostaje čini ih slobodnim, da dozvole da ih život daruje. Oni prihvataju poziv da proslave Božiji život . 

Kakvo li je to veselje, kakva radost ispunjava prostor! Bog koji poziva širi ruke i kaže: svima je mesto za mojom trpezom! I oni između kojih je možda upravo poderan stolnjak, koji su postali neprijatelji tokom borbe za bolji život. I onima koji se stide da dođu, jer u svom siromaštvu ne mogu ništa da skroje. „Nateraj ih da dođu“, kaže Gospod svom slugi. Važno mu je, da na ovom veselju ne moraju da se prikaziju i nose skupu odeću. Niko ne sme da pomisli da bi imao povoda da sam sebe isključi iz Božije praznične trpeze: ako imaš sumlji i ne možeš da veruješ u Boga; ako si se ogrešio i možda se stidiš  i smatraš se nedostojnim; ako svoj ponos svoju sujetu ne možeš da obuzdaš, pa misliš: da sedim pored ovog ovde, e to neću! Boga, domaćina, ništa ne sprečava da te voli i da te dovede i pozove na slavlje!

Vidiš li već u duhu, kako te sam domaćin obilazi sa flašom mirsnog vina u ruci i sipa ljudima: evo, moje najbolje vino, „Chateauneuf de la grâce“. Ja to zovem dvorom milosti, siromaštva. Nek vam je prijatno. Živeli -  auf das Leben! – Pa tu moramo da prisustvujemo, tom božanskom veselju, radosti.  Zato me i boli poslednja reč ove priče. Da Gospod za one koji su prvi bili pozvani kaže: oni neće biti za mojom trpezom. – Dakle, ako se to odnosi na mene – a sigurno se odnosi kad pomislim da sve propuštene pozive Božije-, onda kad stignem na nebeska vrata želim da kažem: stvarno, kasnim. Toliko  često sam odbio tvoj poziv i sledio sopstvene ciljeve. Bio sam sleplji od slepih za tvojim stolom, kada se radi o prepoznavanju znakova tvoje ljubavi. Ali evo me. Sada primećujem gde sam grešio u odnosu na svoje prioritete. Nije li ostalo još malčice za mene, malo u flaši tvog vina života? – Želim da svoj život, a jednog dana i smrt postavim na temelj: ovaj Božanski domaćin će me zagrliti i reći: na mom veselju ima više nego dovoljno. Uđi, okušaj i vidi, kako je divno miriše i blista moja milost. Amin.