Sveta Trojica, 24. maj 2015.

 Jovan 14, 23-27


„Ko me voli, držaće se moje Reči“, odgovori mu Isus, „i moj Otac će ga voleti, i mi ćemo  doći k njemu i kod njega se nastaniti. Ko me ne voli, ne drži se moje Reči. A reč koju slušate nije moja, nego Oca, koji me je poslao.  „Ovo sam vam govorio dok sam boravio s vama. A Pomagač – Sveti Duh – koga će Otac poslati u moje ime, naučiće vas svemu i podsetiće vas na sve što sam vam rekao. “Mir vam ostavljam, svoj mir vam dajem. Ali, ne dajem ga onako kako svet daje. Neka se ne uznemirava vaše srce i neka se ne plaši.

Sve je tu, ali nešto nedostaje -  je li vam poznat taj osećaj? Ponekad se ja tako osećam nakon nekog razgovora o bitnim stvarima, ili kad vam otputuju dragi gosti. Tada sam sasvim ispunjen, nakon iskrenih razgovora, osećam da sam naišao na razumevanje suštine mog bića i naravno da želim da ostanem u takvoj razmeni: tako blizu života i njegove tajne. No, to nije moguće. Svako od nas ima svoje životno okruženje i mora da stoji u svojoj odgovronosti.  Porodica, posao, ljudi, zadaci, koji su dobrovoljno prihvaćeni. A svako mora da se izloži svojoj unutrašnjoj praznini, kada nešto izađe iz svog životnog reda: vreme mu nehajno prolazi i ne zna zašto se ujutro budi, i dan mu tek tako tavori. Kada smo sa ljudima, sa kojima se i u duhu „jednostavno uklapamo“, stvara se ispunjen prostor, atmosfera opipljive ljubavi, poverenja, razumevanja, pomoći, istine i utehe.

 

Na primer, jedanput godišnje susrećem se sa saputnicima, sa kojima sam zajedno učio da navikavam srce na Božiju prisutnost. Tada, pri porvratku vozom, kao da uronim u neki drugi duh. Pri tom toliko toga putuje zajedno sa mnom: inspiracija, volja da ovo ili ono u svojoj svakodnevici promenim  je osnažena, svesniji, puniji ljubaznosti. Osećam: to „da“ koje je u meni, to -  „ovako želim da živim“, da je ono snažnije od melanholije koja kaže: šteta, što se viđamo samo na kratko, razgovaramo i zajedno ćutimo. Iako mi nešto nedostaje, ipak je tu i impuls, sila, ohrabrenje za moj život. „Ko me voli“, kaže Isus, „držaće se moje Reči.“  Čini mi se da on tu misli na tako nešto, što pokušavam da opišem: ono što želi da te usmerava iz dubine, kada se približiš istini svog života. Da tu ostaje sila, koja u tebi i dalje radi. Da ne u tebi nešto nastanjeno, iako nešto i nedostaje. Za mene je lepa slika: da REČ, naime sam Bog, živi, nastanjuje se među nas (vidi Jovan 1,14). Deluje dalje iznutra. Kroz ljude, čiji me duh formira, i čiji impulsi samnom dugo putuju kući, i koji se ugnezde u moje srce.

 

Druga stavka kojom Isus želi da nam nešto što je „vazdušasto“ kao Duh Sveti učini opipljivim je njegov govor o „Pomagaču ili Utešitelju“. Da nešto može da pruži radost i utehu, kada nešto boli – možda to najbolje znaju ljudi koji su doživeli težak gubitak voljene osobe, - i koji više nikad ne mogu da žive potpuno bez bola. Ali i koji nisu zauvek zagriženi tim bolom, nisu postali ogorčeni. Kada o ovome razmišljam često mislim na jednu ženu iz moje crkve, koja je na prvi pogled u odražavala neku odbojnost. Naime, ona je bila grbava i kriva u držanju, kao neka veštica iz bajki. To mi je od partizana, rekla mi je. Tukli su je kundakom u vreme kada se rat u Jugoslaviji bližio kraju, jer je bila Nemica iz Bačke. Na taj način ona je izgubila i domovinu i telesni integritet. Da li joj je i muž ostao u ratu, da li je uopšte tako obogaljena imala priliku da se uda, ne znam.  Ali ono što je iz nje zračilo neću zaboraviti. Neka gorka toplina, nešto što je drugima potvrđivalo suštinu života. Ne usuđujem se da to nazovem ljubavlju, zato što mi tako olako pod tim podrazumevamo neko emotivno stanje. Ona je bila suviše trezvena osoba za tako nešto. Ali u svakoj prilici spremna da pomogne, ona koju su tukli, koja je slaba, koja je svojm hromim hodom i sama trebala pomoć. Neko tajanstveno „da, biće dobro“, zračilo je iz tog života, nad kojim su kundaci rekli ne.

Dok sam bio sa vama, sasvim sam vam se dao, kroz reči i dela, kaže Isus. Naš biblijski tekst povodom Pentakosta, potiče iz njegovih oproštajnih reči , upućenih učenicima, pre nego što je na krstu uzet od njih. No, „Utešitelj“ kako Luter prevodi, - neki ga prevode i sa: Pomoćnik, ili sasvim doslovno Advokat – Pridodati/pozvani-, ali „Utešitelj“ će vas na sve potsetiti. Tako obećava Isus.  Primetićete, da će se u vama utvrditi, da će postati deo vašeg bića, ono što je moja, Hristova-Misija bila među vama. Bolno je rastati se, kada se neko voli. Taj strah, tako bolna iskustva, dotiču nas i danas Isusove reči, i žele da nas otvore, da upravo u tome što boli, Bog može da nas prožme, menja, učini prijemčivim i kao alat Utešitelja. 

Pokušali smo da osetimo tajnu Pedesetnice, i posmatrali smo doslovno: (1) da nešto može biti u onome što nedostaje. (2) Da nešto može da raduje i kada boli. A poslednja Isusova stavka je „mir“. Pri tom bi moglo da se radi o čudesnoj vezi: (3) da se tvoja žeđ za životom utoli, tako što se odričeš.

To sa odricanjem mislim sasvim bukvalno. Jer sreo sam čoveka, koji je prošao kroz odvikavanje. Zavisnik. Kao student sam bio na praksi u lečilištu za zavisnike, a na osnovu mnogih ličnih kontakata znam: ako si na igli ili zavisnik od flaše, sam ne možeš izaći iz toga. Tako sam ga pitao: možete li da mi ispričate kako je to bilo, koja je to sila bila, koja vas je izvukla iz tako dubokog čemera?

On je pričao, koliko je bio loš, buntovan, da je svim svojim bićem udarao na sve strane, koliko je muka zadavao ljudima oko sebe. No, to su bili hrišćani, rekao je. On su me trpeli i borili se za mene. Verujem, da je sam Hrist u njima bio uz mene. I onda kroz vreme, kao da je moj ego, oko koga je moralo sve da se vrti i u zavisnosti i u toku odvikavanja, kao da se moj ego topio. Nisam više mogao. Morao sam da se predam, prepustim toj sili, tom strpljenju, koje su svo vreme bilo uz mene. I onda je u meni nastao mir koji ne mogu da opišem. Kada više svoj ego nisam mogao da držim i branim, došao je mir. Potpuno drugačiji od onog magnovenja pod uticajem opijata. Mir, neopisiv, ali prisutan. On me je izvukao iz ponora, iz pakla, rekao je taj čovek. – Taj mir nije onaj koji vam svet daje, kaže Hrist. Ali je on od mene. Stvaran i istinit. Svakom, ko svoj ego meni preda. Da bi novi duh mogao da uđe u njega.

Amin.