Rogate, 10. maj 2015.

Jovan 16, 23-28.33

I tog dana me ništa nećete pitati. Istinu vam kažem: što god zamolite Oca u moje ime, daće vam. Do sada ništa niste molili u moje ime. Molite, i dobićete – da vaša radost bude potpuna. “Ovo sam vam govorio u pričama. Dolazi vreme kada vam više neću govoriti u pričama, nego ću vam Oca objavljivati otvoreno. Tog dana ćete moliti u moje ime. Ne kažem da ću ja moliti Oca za vas, jer vas i sam Otac voli zato što ste voleli mene i poverovali da sam izašao od Boga. Od Oca sam izašao i došao sam na svet. Sada napuštam svet i odlazim k Ocu.“ Ovo sam vam rekao da biste u meni imali mir. U svetu imate nevolju, ali budite hrabri – ja sam pobedio svet.”

 Isus kao učitelj molitve. U molitvi Oče naš podučava svoje učenike za šta sve treba da se mole. O tome govore Matej i Luka. Ovde, kod evangeliste Jovana, Isus ne govori o pojedinim molitvenim potrebama, već on radi na našem unutrašnjem stavu pri molitvi. On to čini u trenutku kada se oprašta od ovog sveta, u trenuktu kada učenike obuzima tuga i strah što će  u budućnosti biti ostavljeni. „Ja nisam sam“, kaže, iako Isusu tek predstoji duhovna borba u Getsemanskom vrtu. „Otac je u svemu sa mnom.“ Želim da vam pokažem kako ova moja sigurnost može da prodre i u vašu molitvu: Bog Otac je u svim situacijama sa vama.

Hajde da zajedno razmišljamo o našim načinima za molitvu, da naše nevolje sa molitvom predamo toplini i pouzdanju koje osećamo iz Isusovih reči. Odlučujuće pitanje je: Gde sam ja u molitvi? Ne samo spolja gledano, - u crkvi, u mojoj sobi, u priprodi, u radu. Već gde se nalazi sva moja duhovna snaga? – Odgovor iskustva svih nas glasi: kraj problema. Molitva počinje od problema. Poznato je da nevolja uči molitvi. Ponekad osećam da jecanje ili vriska odojčeta predstavlja izvorni oblik molitve: Pomozi mi, učini nešto! U pravoslavnim crkvama često me dotiče, sa koliko predanosti ljudi pale sveće kao znak svoje molitve. Sa koliko pobožnosti stoje pred ikonom za koju veruju da će osnažiti njihovu molitvu i izneti je pred Boga. „Ljudi idu bogu u nevolji, mole za pomoć, mole za sreću i hleb, za spasenje od bolesti, krivice i smrti. Tako čine svi, svi – hirćani i pagani.“ – Ditrih Bonhofer je to sažeo u jednu rečenicu: molitva počinje od problema. Od nas samih, od problema, u nevolji, kada imamo hitnu molitvu mi smo kraj Boga.

Tu molitvu u ime našeg straha, Isus želi da razreši. Zato poziva, da u ime njegovo molimo. Onda više ne bili samo kraj problema, već istovremeno pokraj njega, kraj Isusa.  Međutim, šta to tačno znači: molite u moje ime? Kada za svoju majku predam neki zahtev kod državnih institucija, ja postupam u njeno ime. To pravo mi daje punomoćje o starateljstvu. Kada sudija objavljuje presudu, on to čini u ime naroda. Zakoni koje je doneo izabrani parlament i prema kojima je i on sam obavezan, su ga za to ovlastili. Naša bogosluženja otvaramo u ime trojedinog Boga. Sve što se dešava mi podređujemo svetom imenu, smatramo se počašćenim, da govorimo i da slušamo, kao da nam govori sam Bog. Jedemo i pijemo darove oltara, kao da nas sam Bog hrani. „Ako Oca nešto molite u moje ime“ – to znači: budite sasvim trezveni, a ne zrobljeni u sebe. Za to nam Isus daruje silu svog imena. Molimo se u tuđe ime, ne samo za svoju stvar,  molimo se u ime utehe, u ime poverenja. Jer u prevodu Isus znači Bog pomaže. Božićna priča u Jevanđelju po Mateju povezuje Isusovo ime sa imenom koje je prorekao Isaija „Emanuel“, što znači: Bog sa nama. U ovom imenu pouzdanja, možemo i treba da se molimo i pri tom se stavljamo na stranu učenika. Oni, kao i mi, moraju da se pomire sa tim da ne ide sve po njihovim željama: Učitelj će im na stravičan način biti oduzet. Ipak oni nisu prisiljeni da se mole samo zbog gubitka, iz straha, zbog nevolje. Već svi mi možemo da se molimo u ime Isusa Hrista.  Na taj način imamo koristi i pre prve molitvene reči ili uzdaha: Bog nas voli i poznaje i sve naše neizrečene uzdahe. Još pre nego što se pomolim, on me čuje u ljubavi.

Stvorio sam malu pripremnu vežbu: pre nego što sednem na mesto, na kom se rado umirim i molim, prvo stanem. Stojeći osećam dva pravca u meni: pravac ka Bogu, čijoj prisutnosti želim da se posvetim sa mirom u srcu i sa svim nevoljama. Sa svom čežnjom osećam: šta je sad na redu? Šta želim da iznesem pred Boga, da iznesem na njegovo svetlo? Za šta želim zaista da ga molim iz dubine svog srca? – Pripremna molitva, tako to doživljavam. Zaustavljanje, da bi se sakupile moje rasute misli za veliko Ime koje prihvata moju molitvu.

Još pre nego što se pomolim, Bog me čuje u svojoj ljubavi. Zato je za neke dovoljno da svoje molitve skoncentrišu na to jedno ime i samo na to ime misle i u molitvi izgovaraju. Isusova molitva. Unutrašnje ili izgovoreno pozivanje Isusa kao ljubljenog Gospoda mog života. Hrišćani u pravoslavnim crkvama, a sve više i na zapadu, ili pre svega monasi na Atosu neguju tu vrstu molitve u Ime Isusovo uz vodeću reč: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, smiluj mi se.“ Oni se u tome tako posvećeno vežbaju, dok se to Ime ne ureže u smisao, iako ne se ne misli isključivo na njega. Tako da srce samo po sebi moli i sa Isusom je vezano dan i noć. Isusova molitva kao zov srca: Ti, kroz koga ljubav Božija se meni ljudski približava, tebe prizivam, sa tobom živim, sa tobom patim, mrem – tvoj sam Isuse, zauvek.

Gde sam ja u molitvi? Viedeli smo prvo kraj problema. Molim se, da uz Božiju pomć nešto „učinim“, da se nešto promeni u mom smislu. Kao drugo smo videli: kraj Isusa , u prostoru njegovog imena možemo da se molimo.  Tako molitva znači van svega što želimo da učinimo: želim da vežbam. Želim da svoje srce naviknem, da moli u Isusovo ime, da hrli ka Bogu u svim željama i svim nevoljama, kao da se sam Isus moli u meni. – Naravno da uvek iznova skliznemo unazad. Skliznemo iz prisnog poverenja u sve ono što nas zaokuplja, rasejava, čak razara. No u svemu tome okružuje nas mir Božiji. U svemu nas nosi Isusova reč, sa kojom nas zagrli i privija uz sebe: „U svetu se plašite; znam. Ali ne brinite – ja sam pobedio svet.“ Amin.