Misericordias Domini, 19. april 2015.

 Jovan 10, 11-16.27-30

Ja sam dobri pastir. Dobri pastir polaže svoj život za ovce. Najamnik – pošto nije pastir i pošto ovce nisu njegove -  gleda vuka kako dolazi, pa ostavlja ovce i beži, a vuk ih grabi i rasteruje. Jer najamnik je i nije mu stalo do ovaca. Ja sam dobri pastir. Ja poznajem svoje ovce i moje ovce poznaju mene – baš kao što mene poznaje Otac, a ja poznajem Oca – isvoj život polažem za ovce. Imam i drugih ovaca, koje nisu iz ovog tora; i njih treba da dovedem. I one će slušati moj glas, i biće jedno stado, jedan pastir.

Moje ovce slušaju moj glas i ja ih poznajem, i one idu za mnom. Ja im dajem večni život i one neće propasti doveka, niti će ih ko ugrabiti iz moje ruke. Moj Otac, koji mi ih je dao, veći je od svih, i niko ih ne može ugrabiti iz Očeve ruke. Ja i Otac jedno smo.

 

 

U mojoj crkvenoj opštini na kamenitoj Švapskoj visoravni imao sam priliku da često posmatram kako pastir vodi svoje stado. On ima tri „insrumenta za vođstvo“ – kako bih ja to nazvao. Prvi je: Lopata – dugačak štap sa malom lopatom, na kojoj sa strane viri jedna kuka. Lopatom, u širokom zamahu baca ovčije đubre, kako bi životinje usmerio u određenom pravcu (poređenje sa pastirskom praćkom na Orijentu: David). U slučaju potrebe, kukom može da dohvati ovcu za nogu, ako je neposlušna, iako mamuza više služi da se odstrani ovčije đubre iz krzna. Od pastirske lopate/štapa se razvila i episkopska palica. To što je on na vru povijen, potiče od kuke kojom se dohvatala ovca, a koja ovčice treba da vrati sa krivog puta -  mada, da je moj episkop to samnom pokušao... Kao drugo pastir ima psa, pokretnu alatku. Pri posmatranju uvek sam se iznova radovao, koliko su precizno životinje razumele naredbe svog gospodara, odmah bi potrčale i sa trudom dirigovale ovcama. Oni se raduju svom zadatku, to je očigledno. Trećom alatkom nazivam ogradu: u današnje vreme brzo se postavlja sa plastičnom mrežom ili električnom žicom – i tor, kao mesto za počinak, već je gotov.

Ali sad iskreno: ovi insrumenti za vođenje ne zvuče posebno prijatno ako se radi o nama, ljudima. Tako ja već smatram olakšanjem, što Isus radi sa drugačijim sredstvima. Kao pastir, on ima sasvim intiman odnos sa svojim poverenicima, svojim „ovcama“. On ih zna po imenu – pokušaj to sa stadom ovaca, u kome sve isto izgledaju! To znači: Isus zna svoje ovce, ne po spoljašnosti, već im zna dušu. On zna šta svaki pojedinac oseća, za čim čezne, zbog čega pati, čemu se raduje, šta njega ili nju brine. A taj pastir, Isus, zna da i ovce njega znaju. Po tome primećujemo: on nas koji ga sledimo, crkvu gleda kao svoje „stado“. A sigruno da i ljudi izvan naše crkve pripadaju stadu, jer ovaj pastir ide za svakom dušom i ne želi da se i jedna izgubi.

Uz poznavanje dolazi i zaštita. Isus, dobri pastir, se neće samo da svoje ovce odvede na sigurno. To nažalost doživljavamo u mnogim zemljama: kod nekih, novac igra glavnu ulogu, kada teže ka vlasti i preuzmu rukovodeće pozicije u državi i privredi. Osigurati samo sebe, korupcija, - a i špijunaža, tajno prikuljanje podataka, iskrišćavanje navika „glupih ovaca“ kako bi se izvukla lična korist. Kad dovoljno novca izvuku za sebe i sakriju ga u Švajcarskoj ili na Kipru, onda neki obore vladu i teraju gupi narod u nove izbore kao ovce na birališta, kako nikoga ne bi mogli da pozovu na odgovornost. Tako su uvek drugi krivi, oni predhodni. To su alatke loših pastira. Isus ih trezveno naziva „najamnicima“, podmitljive čuvare, - pa čak i direktno „lopovima“.

Ako je Isus dobar pastir, to ima uticaja na mene, primećujem. Osećam da me on privlači. Onda želim da ga sve bolje upoznam, njega, koji me bolje poznaje i od mene samog. Tada želim da postanem vođa u svom domenu sličan njemu. Čemu može Isus ovde da nas nauči? Kako se to događa,  da se moji životni stavovi oblikuju u onoj meri, koliko ja poznajem Isusa? – U tišini razmislimo: Gde sam ja postavljen da budem čuvar i vođa ljudi? Gde treba da se odrazi, da ja pripadam Isusovom „stadu“, toj družini koja uči? Kako na primer stiču  roditelji i bake i deke te duše pastira pri početničkim koracima u životnom eksperimentu odgoja dece? Kakvi smo mi supružnici, prijatelji i prijatelice jedni drugima, koji uzajamno „okrepljuju dušu“, kao što je to opisano u 23. Psalmu? Kao sardnik u timu, kao šef, kao odgovorno lice u firmi, školi, crkvi, upravnim odborom, ustanovi, ambasadi, nevladinoj organizaciji itd. – svi se nalazimo pred pitanjem: kakva će biti naša svakodnevica sa svim odlukama i trvenjima, sa trenutcima sjaja i nizovima propusta: kako će naš sasvim normalan život postati propustljiv za Duh tog Dobrog Pastira?

„Moje ovce čuju moj glas“, kaže Isus, i pokazuje nam: uho je naš važan organ, koji nas čini dobrim pastirima. Ne naša sopstvena životna mudrost, stručnost, sposobnbost nametanja ili taktička srpetnost – koliko god sve to na određenom mestu bilo važno, mnogo važnije je uho. Uvek iznova se stari Izrailj vraća tom glavnom duhovnom organu, i Isus to prihvata u voje stado: „Čuj, Izrailju, tvoj Bog, kog ne vidiš, je tu.“ I to kako! Tu je za tebe, da te povede u život i sačuva od puteva koji vode u smrt. I radi tvoje volje, Bog je tu, kaže Biblija, kao neko ko te pita: Adame, čoveče, gde si? Pita te kao Kaina: Gde je tvoj brat Avelj, tvoj bližnji? I ne odozvovljava njegov ohol odgovor: „Zar sam ja čuvar brata svoga?“ – tako što ostaje uporan u našoj savesti, Bog je za nas, a ne protiv nas. I uči nas: „odgovornost“ ima veze sa „odgovaranjem – davanjem odgvora“.

Jedan od velikih vođa starog Izraela je imao na raspolaganju klasične tri želje pred Bogom. Ali on je imao samo jednu želju: molio je Boga za „srce razumno/koje čuje“ (1. Carevima 3,9). Kralj Solomon. Njegovo ime je postalo program – šalom, mir. Što govori: na mir je spreman onaj političar, koji može i hoće da sluša: potrebe ljudi u svojoj zemlji – i ljudi koji, na primer teraju na granice Evrope. Onaj rukovodilac koncerna je sposoban da i u kritično vreme dobro upravlja, koji ne misli na sopstvenu korist na lični ugled, već sluša dobre savetnike i upozoravajuće glasove. Koji čuje Božiju tihu reč – prema kojoj ima najveću odgovornost. I to što upravo činimo je vežba slušanja za nas, obične ljude: čitanje Biblije, naznaka delova kojma bi te stare reči mogle imati u vidu nas danas. Biti otvoren za unutrašnji osećaj: gde me Isus, dobri pastir, danas dotiče? Da mi ojača poverenje, koji me oslobađa straha, da mi izoštri savest, da osnaži moju moć zaključivanja, da se usudim na novu odluku – svestan rizika pogrešivosti kao čoveka. Samo se srcem dobro sluša. Kada srce sluša glas dobrog pastira Biblija naziva: poslušnost. Pri tom ne misli na usluge roba, već slobodno i odgovorno delo čoveka koji dvojako sluša: jednim uhom dobrog pastira, a drugim ljudsko srce. 

Amin.

Hans-Frieder Rabus