Uskrs, 05. april 2015.

Marko 16, 1-8

Kad je subota prošla, Marija Magdalina, Marija Jakovljeva majka i Saloma kupiše mirisne pomasti da bi mogle da odu i pomažu Isusovo telo, pa rano ujutro prvog dana sedmice – čim je izašlo sunce – dođoše na grob. „Ko će da nam odvalja kamen sa ulaza u grob?“ govorile sum eđu sobom. Ali kad bolje pogledaše, videše da je kamen, koji je bio veoma velik, već odvaljen. Kad su ušle u gorb, ugledaše jednog mladića u dugom belom ogrtaču kako sedi sa desne strane i prepadoše se. „Ne bojte se“, reče im on. „Vi tražite Isusa Nazarećanina, koji je raspet. On je vaskrsao  i nije ovde. Evo mesta gde su ga položili. Nego idite i recite njegovim učenicima i Petru: „ On ide pred vama u Galileju. Onde ćete ga videti, beš kao što vam je i rekao.” I one izađoše, pa pobegoše od groba, jer ih obuze strah itrepet. I nikom ništa ne rekoše, jer su se bojale.

 

Gde bi to otišli ako više ne važi: smrt ostaje smrt?

Kakav bi to bio svet, gde ni jedan gospodar-želja više ne može da preti: ili ćete se podrediti našoj vlasti ili ćemo vas ubiti? Gde bi bila moć šefa Kremlja; geostrateška želja za ratom nekih zapadnih senatora? Gde bi bila moć terorističkih mreža, kad na ovom svetu više ne bi važilo da smrt ostaje smrt, a strah od toga možda nasilniku i pruža moć? – Ako se moćnici više ni na šta ne bi mogli osloniti, čak ni na smrt, - onda bi sve bilo van kontrole!

Razumem koliko li su samo bile iznenađene žene na Uskršnje jutro. Ostala im je samo tuga i žalost, nakon što je sila rimskih vladara besnela nad Isusuom dok nije pod užasnim mučenjima umro na krstu. „Bože moj, zašto si me ostavio?“, po Jevanđelju po Marku bio je njegov uzvik na umoru. Nije bilo čak ni pristojne sahrane, jer se pimicao sabat. Tako su Isusa zahvaljujući dobrim vezama jednog jerusalimskog odbornika mogli da skinu sa krsta – a u suštini je radi opomene trebao da ostane da visi na krstu, njegovo izmučeno telo je takoreći trebalo da se postavi na internet, da svako zna: poslušnost – ili smrt.

Sa mirisnim uljima su došle žene da pomažu mrtvo telo. Htele su da se na miru oproste od svog voljenog majstora. Da ga još jednom dotaknu sa puno ljubavi, da ga balsamuju. Da mučeno telo uviju u čisto laneno platno. Da ga uz naricanja i suze polože na poslednji počinak. – O, kako me dotiče situacija ovih žena. U njima vidim otelovljen beskrajan niz ljudi na teškim sahranama koji od bola ne mogu ni da stoje nad grobom. Jer tu dole leži njihova ljubav, a oni ne mogu da se rastanu od nje. A sa buketom cveća ili grumenom zemlje bacaju i svoje srce dole, da bi bili blizu voljene osobe, -  iako bliskosti više ne može biti, jer smrt je prekinula vezu. Da, ove žene po meni i danas stoje za sve bližnje koji nemaju ni grob kao mesto gde mogu tugovati: jer su njihovi najdraži pri aivonskoj nesreći rasuti po brdima. A raspukla srca ožalošćenih koja tragaju moraju da idu u prazno sa svojom tugom, - kao što su to doživele tri žene na grobu - prazan je.

„On nije ovde“, kaže im nepoznati u uskršnjoj pećini. „Bog je Isusa podigao iz mrtvih.“ Kamen je odkotrljan. Isusa ne bi bilo moguće zatvoriti ni tonama teškim tegovima, nije bilo moguće isključiti ga zauvek. Ne, Uskrs je! To znači: Bog se energično meša upravo tamo gde  vladari ovog sveta nesmetano žele da vladaju. Gde ljude uvek iznova zatiču ratovi i katastrofe. Uskrs – tu Bog svrgava vladare naših života i njihov poslenji adut, smrt. Isus nije ovde, u grobu. On je vaskrsao. -

 Neverovatna je ova vest. Pred njom sam i sam bez reči kao i ove žene i posle dve hiljade godina hrišćanskog pokušvanja razumevanja. Prazan grob, prazan razum, nema reči objašnjenja -  Uskrs je praznik, koji nam prvo nešto uzima. Naše sigurnosti, kao što to naime biva na ovom svetu. Na putu do uskršnje radosti, ne možemo mimoići uskršnji šok, to je ono što ovde treba da naučimo. „On nije ovde“, daje nam nepoznati da sažvaćemo. Naši prostori, bilo da su grobovi, gradovi, crkve, građevine razuma, srca – naši prostori ne mogu da obuhvate vaskrslog Hrista! Možda mi danas patimo upravo zbog toga što je Božija moć slabo vidljiva, ako pomislimo da muku koja je snašla nas ili ljude oko nas; kad nas potresaju katastrofe i nemir u svetu pomrači naš um. Uskrs – praznik koji uprkos svim opremljenim gnezdima očekuje prazan prostor: Ne ovde, kaže mladi čovek na grobu, u uskršnjoj pećini. Slobodno nazovimo ovog neznanca „Beli anđeo“.

A gde je onda, Vaskrsli? – On ide pred vama, - glasi odgovor. On je uvek ispred vas. Vama učenicima na putu za Galileju, treba žene da poruče. Pre svega Petru. Jer on se do krajnjih granica pokoravao našim nevoljama i svetskim zakonima, što je glasilo: nasilje možeš prigušiti samo protivnasiljem. „Uvuci svoj mač“, opomenuo ga je Isus: Mir se ne stvara nasiljem. Dalje od krhkog primirnja ne dopiremo, ako hoćemo ili moramo da mudru predviđajuću politiku zamenimo vojskom. Oružani sukob uvek ostaje poslednje, očajničko sredstvo. 

U Galileji, Vaskrsli čeka učenike. Dakle, tamo gde je sve i počelo. U sred posla, kada mreže moraju da se zakrpe radi ulova ribe. Gde je svakodnevica i gde u malim porodičnim ili kolegijalnim krugovima, nešto postižemo, nešto trpimo, gde iskusimo svoju sreću, svoju patnju. Tu treba da susretnemo Vaskrslog. Često smo u žurbi, jer toliko toga imamo da završimo. Često želimo da odatle pobegnemo kao ove žene, jer predstoji nešto teško ili smo upali u patnju. Često ne možemo da verujemo u Uskrs, jer na svetu vlada toliko smrti i nevolja, i umesto vere u nama je praznina, bespomoćno srce.

Ali ponekad se desi u sred dana, da nam se nešto tiho približi, kao zračak svetlosti, kao uzdah, kao unutrašnji glas. Osmeh koji otklanja pritisak, razoružava brigu u srcu: „Znaš li“, kaže Uskršnji glas, „znaš, ne moraš ti da spasavaš svet. Ti ne možeš da prebrodiš ponore tuge. Sa tim je Bog počeo, one Uskršnjeg nedelje. I pred tobom je Hristos i dolazi ti u susret. Kao na slici (Matthias Grünewald, Isenheimer Altar. Beuroner Kunstverlag Nr. 1753) on još uvek ima rane na svom telu. Na taj način pokazuje: i za tvoje otvorene rane znam -  i nosim ih u novi život. I pred tobom je Hristos i dolazi ti u susret – u svakodnevnom životu, a jednog dana i u smrti: Jer on je vaskrsao -  za tebe!“ Haliluja. Amin

 

Hans-Frieder Rabus