Okuli, 08. mart 2015.

Luka 9, 57-62

Dok su išli putem, reče mu jedan čovek: „Ići ću za tobom kud god ti ideš.“ Isus mu odgovori: „Lisice imaju jazbine i ptice imaju gnezda, a Sin čivečiji nema gde da spusti glavu.“ A jednom drugom reče: „Pođi za mnom.“ „Gpospode“, reče mu čovek, „pusti me da prvo odem da sahranim oca.“ A Isus mu reče: „Neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve, a ti idi i objavljuj Božije carstvo.“ Jedan mu reče: „Ja ću za tobom Gospode, ali me prvo pusti da se oprostim od svoje porodice.“ „Ko položi ruku na plug“, reče mu Isus, „a osvrće se, nije za Božije carstvo.“

Nije baš ljubazno, kako se Isus ovde odnosi prema ljudima koji žele da postanu njegovi učenici! Pitam se zašto on njima otežava? Imam utisak da Isus ne želi da ljudi potcene cenu života sa njim. Za mene, zapadnog Nemca, tokom celog mog života, nije postojao niakav rizik biti hrišćanin. Nisam imao nikakve nevolje zbog toga. Da sam rođen u isto vreme, u ondašnjem DDR-u , znao bih šta su nevolje. Možda ne bih imao maturu i ne bih mogao da studiram da sam se suviše očigledno držao Isusa. A ako bi danas živeo u Siriji, bilo bi to strašno po mene, ukolko bi bio Isusov sledbenik. Možda bih već bio mrtav. Ubjen, samo zato što sam hrišćanin. Onda bi teško prelazilo preko usana, ono što se u biblijskom tekstu tako lako čita:  jedan kaže Isusu: „Ići ću za tobom kud god ti ideš.“

Dakle, ako ne želim da me svaki vetar u lice izuje iz cipela, moram da razmislim: Želim li ja to zaista, želim li da sa svim posledicama, sledim Isusa? Koliko mi  zaista znači, to što mogu da se po njemu nazovem hiršćaninom? -  Od ova tri čoveka oko Isusa učim:  Ako zaista hoću da ga sledim, oda se postavljaju tri pitanja: Gde je moj dom? Prema kome imam najveću obavezu? Kom cilju posvećujem svu svoju snagu?

 U mojoj mladosti, moj dom je bio u starom carskom gradu. I sam baš sam se ponosio time. Rado sam se peo na simbol grada, najveći crkveni toranj na svetu – Ulmska katedrala. Odozgo su lepo mogle da se vide stare uličice, pogled se nadaleko pružao, pratio tok Dunava. Možda tome mogu da zahvalim što sam danas ovde sa vama. Lepo je radovati se svom zavičaju, a i biti pomalo ponosan na njega. Samo: Isus nema nikakvu, a kamoli dobru adresu. On je siromašniji od lisice koja ima jazbinu ,od ptice u gnezdu. Isus nema ništa. Nikud ne pripada, zavisi od milostivih ljudi koji će mu dati da prespava na određeno vreme, inače ostaje bez krova nad glavom tokom noći.

Šta on to pokazuje mojoj duši? Možda: ne širi se u ovom svetu. Ne zaključuj na osnovu tvog zavičaja ili otadžbine, koliko si važan i na šta sve imaš pravo, šta sve moraš da braniš. Bog ti je podario drugi dom, osim večnosti, možda želi da ti kaže da i pored svog ponosa na zavičaj, nikad ne za boraviš: da ako, spolja gledano, uopšte imamo i domovinu, da je to dar koji istovremeno predstavlja i opasnost, da domovinu, otadžbinu ne počnemo da je obožavamo kao da je nešto sveto. Da tvrdimo, da od davnina imamo pravo upravo na to parče zemlje. Opasnost je u tome da i naše crkve učestvuju u nacionalnom idolopoklonstvu: nemačke crkve su to činile u Trećem rajhu, jugoslovenske tokom religijom opterećenih građanskih ratova. O Kosovu se do danas čuju takvi nacinalno-religiozni tonovi. A ni ruske i ukrainske crkve  nažalost ne pozivaju samo na mir, već blagoslove i borce i oružje. – Međutim, Isus ne želi zloupotrebaljavanje Boga. Pokazuje nam svoj primer: Naša domovina je u Bogu, i nigde drugo. Molim te ne daj nipošto da se tvoja duša usidri na zemaljskom tlu, inače će u tebi rasti spremnost ka nasilju. 

Prema kome imam najveću obavezu? – je drugo pitanje, koje Isus postavlja i podučava. Na gorbu mog oca, ponekad se naslonim na nadgrobni spomenik, koji je po želji moje majke malo viši kamen, možda ga onako malo potapšem i kažem: Zdravo, tata – dobra je ideja što si me stvorio! Lepo je što za toliko toga možemo da ti budemo zahvalni, u smislu, kako je veliko i lepo stvorenje. Ili jedan primer bez reči: Problemi su za rešavanje, a ne za jadikovanje. I Isusove reči mi zvuče pomalo neumesno, kada kaže: „Neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve.“

Čini mi se da ovom „šok terapijom“ Isus hoće da pokaže: ako hoćeš da ideš sa Bogom, potpuno je svejedno, da li dolaziš iz dobre porodice ili iz neke koja ne nosi nikakvo pozanto ime. Ako hoćeš da ideš sa Bogom, ne sme tvoje poreklo, tvoja „porodična zadruga“ da te određuje. Onda ni tvoj kum ne sme da iz pozadine upravlja tobom i da očekuje protiv uslugu. Ako zaista ideš sa Bogom, ljudske veze gube svoju moć – a poznati su nam glatki prelazi između lojalnosti porodici i korupcije.

Na Isusovom primeru smo videli: Put sa Bogom mi daje druge, šire koordinate nego što je to zavičaj i otadžbina. Put sa Bogom me poziva u druge, dublje  veze nego što su porodične, narodne, nacionalne. Kao treće, put sa Bogom znači živeti odlučno i usmereno ka cilju. Uobičajeno je da mi mnoge stvari radimo istovrmeno i moramo i da vladamo njima. Multitasking. Posebno pred ženama stoji taj izazov, jer one brinu i o deci, i o kući i o svojoj profesiji. Pri tome primećujemo, kolik je život bogat: Ja se radujem lepim zadacima ovde -  ali i životnim mogućnostima koje imam u Nemačkoj. Interesujem se i volim različite zemlje, putovanja, kulture – ali i Bibliju, tišinu, i osamu između svega toga. Međutim, ako se radi o tome da sasvim odlučno sledim jedan cilj, znate li ko mi je bio najbolji učitelj? Moj ranac. Naime, on mi svaki put pri pakovanju za višednevno planinarenje, bez reči kaže: „Sve što ne možeš da ostaviš moraš na vučeš sa sobom.“ Brzo sam to osetio na sopstvenim ramenima, da li hoću nepotrebne stvari danima da vučem sa sobom. Šta to sve može biti, što kad krenemo za Bogom teško ostavljamo?  To mogu biti sile, starhovi, unutrašnje obaveze iz moje porodične priče. Mogu biti rane, kojih ne mogu da se oslobodim. Pogrešne odluke, krivica, ponos na ono što sam postigao, preobraženje, odnosno čežnja za „dobrim starim vremenima“. „Što ne možeš da ostaviš, moraš da nosiš sa sobom“, kaže Isus sasvim trezveno.

„Živi odlučno“, ohrabruje nas Isus ovim razogovrima na putu. Ako treba, ostavi da ono što je konvencionalno u tvom životu bude drugorazredno. Na primer: da se čovek oprosti od svojih bližnjih onako kako dolikuje -  i na taj način ih indirektno moli za dopuštenje. Sasvim se oslobodi za put Božiji. Tada ti malo treba, mnogo manje, nego što misliš. A dobijaš mnogo: dobijaš smisao za sve što ti Bog svakog dana daruje. A dobijaš i srce koje jasno može da razlikuje: šta je to što će me odvesti na put na kome se moje brige i lični interesi sve više i više množe? I obrnuto, šta će me odvesti na put gde raste ljubav i milost u meni? Želim da naučim da samo tom putu kažem DA sasvim i bezuslovno. To je put koji, sledeći Isusa, – vodi pravo ka Bogu. Amin

 Hans-Frieder Rabus