Invokavit, 22. februar 2015.

Matej 4, 1-11

Onda Duh odvede Isusa u pustinju da ga đavo iskuša. Pošto je postio četrdeset dana i noći, najzad ogladne. A Kušač mu priđe i reče: „Ako si Sin Božiji, reci da ovo kamenje postane hleb.“

„Zapisano je“, odgovori mu Isus, „Čovek ne živi samo od hleba, nego i od svake reči koja izlazi iz Božijih usta.“(5. Mojs. 8,3)

Onda ga đavo povede u Sveti grad, postavi ga na vrh Hrama, pa mu reče: „Ako si Sin Božiji, baci se dole. Jer, zapisano je: „Narediće svojim anđelima za tebe, i oni će te nositi na rukama da nogom ne zapneš za kamen.“(Psalam 91,11-12) „I ovo je zapisano“, odgovori mu Isus,

„Ne iskušavaj Gospoda, svoga Boga.“ (5. Moj. 6,16)

Zatim ga đavo povede na veoma visoku goru i pokaza mu sva carstva sveta i njihov sjaj, pa mu reče: „Sve ću ti ovo dati ako padneš ničice i pokloniš mi se.“ A Isus mu reče: „Odlazi, Satano! Jer, zapisano je:

„Klanjaj se Gospodu, svome Bogu, i njemu jedinome služi.“ (5. Moj. 6,13).

Tada ga đavo ostavi, a anđeli priđoše, pa su mu služili.

 

 

Ovde nam je prikazan Isus na početku svoje službe. Nije mu ništa lakše od, na primer, učitelja u novom razredu. Na prvom času te još radoznalo zagledaju, a najkasnije na drugom času počinje testiranje: koliko bismislica i skrivenih đačkih šala primećuje novi nastavnik, koje bezobrazluke možeš sebi da dozvoliš kod njega, gde su mu slabe tačke, koje zamke možeš da mu postaviš? U učionici se ovo doživljava mladalački-bezbrižno. No, to se tiče svih nas. Svaki čovek se višestruko ispituje: na radnom mestu, u partnerstvu, braku, porodici; kroz stvari koje mogu da ga izbace iz koloseka: krizna vremena, patnje, iskušenja. – Osećaš zašto si na svetu, slutiš svoje poslanje zašto te je Bog stvorio i dao ti snagu, kreativnost i život, tako da imaš osnovni stav po kom možeš da održavaš kurs – ili se odvojiš od svog pozvanja? Živiš nekako van sebe samog? Na takva pitanja želim da obratim pažnju, tako što ću posmatrati Isusa i kako on dospeva u kovitlac i kako zadržava kurs.

Tri puta Isus podleže ispitivanju. Tri puta mora da nauči , da kaže NE. Prva proba: glad. Svaki čovek oseća glad, a biti gladan nije ništa loše, već je to potreba. Ja se ne bih setio žašto ovde treba reći ne. Svaki čovek ima pravo da bude sit – velika je nevolja današnjice da ogroman broj ljudi danas ne mogu ni da se najedu. -  No, za Isusa je čudesni slogan: „načini od kamenja hlebove“, prva zamka u koju treba da se ulovi. „Ako si ti Sin Božiji“, kaže mu glas kušača, onda ti ne moraš da gladuješ, veš možeš od šale sebi da pomogneš. „Ako veruješ u Boga“, kaže onda neki glas u meni, onda bi trebalo da ti je bolje u životu nego proseku. Onda bi ti morao da rešiš svoje životne probleme. Kako u svakodnevici tako i u iskušenju i nevolji. Ako si u Hristu, Božiji sin, Božija ćerka, onda tvoj život mora da bude lakši i uspešniji. Kakva korist inače od krštenja i vere?

 Isus se suprotstavlja: „Čovek ne živi samo od hleba, nego i od svake reči koja izlazi iz Božijih usta.“ Na taj način on postavlja na pravo mesto ne samo svoju glad, već sve životne potrebe zajedno. Radi se o osnovnom stavu, koji određuje sva živa bića: ako mi nešto treba, onda to i uzimam. Protiv ovakvog stava se bori i određuju mu se granice, jer Isus veruje: Ako mi je nešto zaista potrebno, onda će mi Bog to podariti. Neće mi davati svakodnevni hleb, a ja da ništa ne radim, to je sigurno. Ali rad nije sve. Ne mram sve sam da „zaradim“ kako mi to kažemo.

Naše životne potrebe, naše želje, čežnja mogu da nas dovedu na tanak led, pa dajemo svojm potrebama poslednju reč. Tako zaboravljamo, da ono suštinsko u životu možemo samo da primimo: zdravlje, sreću, ljubav, svakodnevni opstanak – to nam Bog poklanja. Ne živi čovek samo od hleba, kaže Isus. Ako to ne želimo da slušamo, okliznućemo se na našim potrebama – i na kraju pasti pred nezajažljivu pohlepu. Pohlepa za novcem koju niko nije kočio je pre sedam godina naš svet dovela do najteže privredne krize. Pohlepa bez kočnica, odavno Grčku i druge zemlje Balkana drži zarobljene u korupciju i sprečava da običan čovek može da zaradi svoj svakodnevni hleb. Ne samo od hleba – to duhovno raspoznavanje, koje ovde Isus ima, je za sve nas neophodno da bi preživeli.

Drugo test pitanje kušača: Šta ti sve možeš, ako si Sin Božiji? Isus gore na Hramu: Povezati visine i dubine, prevazići tešku mučnu zemljinu težu, je srž svake religije. „Baci se dole“ – u prenesenom značenju: Kako da prebrodim svoje strahove? Kako se da uz Božiju pomoć malo izdignem iznad svega? Glas kušača se javlja sasvim bogobojazno i citira 91. Psalam: Anđeli će te na rukama nositi i nežno spustiti.

Shvatati Bibliju bukvano, nije garancija da ja i Boga uzimam za reč, Isus to zna. Shvatati Bibliju bukvalno često više služi da sam sebe osiguram, nego mom poverenju u Boga. Kad pozvani ljudi na primer na osnovu Biblije odbijaju da prime ili daju krv ili u školskoj svesci napišu da je Zemlja stvorena za šest dana, oni promašuju duh tih delova Biblije, sapliću se o sama slova. Zato Isus konrira: „Ne iskušavaj Gospoda“. To znači: Ne eksperimentiši s njim i ne koristi ga za neke svoje namere. Sa Bogom ništa ne možeš „da uradiš“, objašnjava nam Isus. Ako hoćeš da eksperimentišeš ili da dosegneš nadčulna dejstva, promašićeš: ti Boga kušaš, umesto da mu veruješ.

Kušač se kači za ono što nam treba.  Onim što bi voleli da možemo, zavodljivo se igra njegov glas. A kao treće, hvata nas na ono za čim je svakm čoveku najviše stalo još od svog prvog prkosa: na našem želim.  Sreća je, što ljudi svoje ciljeve imaju pre očima i sa velikom voljom mogu da ih ostvare. Od ličnih životnih ciljeva do velikih ciljeva čovečanstva: mir, pravednost, zaštita klime. Na svemu tome treba da radimo sa velikom voljom, da bi se uopšte nešto i pokrenulo. Ali želja/volja može da postane samovolja/porizvoljnost, to doživljavamo kod mnogih vladara nasilja. Isusu se nudi: Ceo svet će slušati tvoju komandu. Ti Sine Božiji mogao bi da doneseš toliko dobra! Samo moraš da se ćutke pokloniš, da ti bez komande, bez moći ništa na svetu nećeš postići. „Pokloniš se“ kaže kušač, tome da moć – i naravno sila -  imaju poslednju reč. Svedoci smo tog poklanjanja/obožavanja moći, gde god da pogledamo: na Istoku i na Zapadu – i u nama samima, ako ćemo iskreno.  

 Ne, svoj život ja stavljam na odricanje moći, odgovara Isus. Klanjaj se od mene, ti obožavaoče moći! Pravi Bog drugačije deluje. Njemu želim da dam život i da molim: „Neka bude tvoja volja, kao na nebu, tako na zemlji“. – To odricanje od moći, Isusa je koštalo života. Još jednom na krstu, mami ga kušač: Siđi sa krsta ako si Božiji Sin! Brani se! – Isus se nije okliznuo, uprkos svim patnjama. Ostao je na putu sve do svoje smrti. A upravo na taj način je najmoćnijem vođi ovog sveta, Smrti, zauvek oduzeo moć. – Na Uskrs mi to proslavljamo. I svakog dana iznova ono što nam treba, što možemo i želimo, stavljamo u ruke Vaskrslom. Amen.

 

Hans-Frieder Rabus