Sexagesimae, 08. februar 2015

Luka 8, 4-8

Pošto se steklo mnogo naroda i, kako su mu dolazili iz raznih gradova, reče im u priči: iziđe sejač da seje svoje seme. I kad je sejao, jedno seme pade kraj puta, te ga pogaziše i ptice nebeske ga pozobaše. Drugo pak pade na kamen, izniče i osuši se, jer nije imalo vlage. Treće pade među trnje, i trnje izraste s njim te ga uguši. A četvrto pade na dobru zemlju, te izniče i donese stostruki rod. Govoreći ovo povika: ko ima uši da sluša – neka sluša.

Draga zajednice, šta je to zapravo što treba da čujemo? Kao prvo ovo nije ništa više od neke svakodnevne piče iz Palestine u Isusovo vreme. U vreme setve sejač izlazi na polje. Pred sobom u vezanoj marami nosi dragoceno seme i baca ga po njivi – ravnomernim pokretom u širokom luku. Sezonski rad. Onima koji slušaju Isusa ova slika je dobro poznata. Ne malo njih i sami žive od njive. No ovaj sejač je malo drugačiji. Možda je malo zalutao u mislima, podevno sunce ga je omamilo. U svakom slučaju poprilično rasipa svoje seme. Možda bi mi rekli da je nemaran, jer on ne baca seme samo na njivu, već ga baca svuda okolo, naširoko: po putu, po kamenju pa i među trnje.

Znate li kako se danas seje? Pre svega danas se koriste traktori, i to ne neki jednostavni traktori, bar ne u evropskim zemljama. Danas traktori imaju GPS sistem. Kad selljak pođe na njivu da seje, njiva je već odavno snimljena satelitom, numerisana i programirana. Satelit vidi gde je kamenja, gde su ulice, gde je kamenito tlo, gde je dobra zemlja, a gde ona sa plitkim slojem humusa. Zahvaljujući tom snimku, potpuno automatski se upravlja sejačicom, tako da apsolutno ni jedno seme ne padne na neplodno tlo. Na taj način se štedi dragoceno seme, a istovremeno i novac. Seme stiže samo do plodne zemlje, nema gubitaka. Sigurna setva, sigurna žetva, samo da vreme posluži. To je moderna setva.

No u ono vreme njiva nije bila tako pripremljena kao danas. Na njoj se tu i tamo mogla naći i poneka stena ili je kroz njivu išla utabana staza. Moglo bi se reći: „Pa dobro, dešava se da ponešto padne i sa strane. To se ne može izbeći, ali većinu semena sejač će sigurno baciti na plodnu njivu. Pa on se valjda razume u svoj posao.“

Međutim nije tako u našem tekstu. Ne piše: ovde većina, a nešto malo tamo. Čak se svaki put naglašava „jedno“. Za svaki zamah važi: jedno pade na kamen, jedno na put, jedno među trnje a jedno – ali i „tek“ –četvrto na plodnu zemlju. To znači tri četvrtine semena se jednostavno rasipa, beskorisno protraći. To sigurno nije ekonomski isplativo. Ono što ima sejač rasipa, ništa ne zadržava. Ne pita se gde će pasti seme i koje su mu šanse da dobije plodan prinos.    

Malo kasnije u Evanđelju po Luki kaže se: Seme je reč Božija. To onda znači: to seme je upućeno nama, zemlja to smo mi.  Mi smo ti koji reči Božijoj, izvoru života, nudimo veoma raznoliko tlo. Nije sve u nama spremno da primi tu reč, nije sve plodna zemlja. Možemo li sad naš primer sejača o kome nam Hirst priča, zamisliti da radi sa navigacijom? Ništa ne pada na kameno tlo. Ništa ne pada među trnje. Samo bogata žetva. Naša priča bi dobila sasvim novo značenje. Reč Božija pada samo na plodnu zemlju, samo stostruki plod dnosi. No, Isus kaže nešto drugo, sejač baca seme i na kamenje i među trnje. Kod Boga nema računa o efikasnosti. Predavanje o maksimalnim prinosima je izbrisano. Toga nema kod Isusa. Sejač je velikodušan, Isus je velikodušan sa svojom porukom. Seme treba da stigne svuda gde može da raste. Svaki delić zemlje je za njega vredan semena.

Šta nama danas govori ova priča? Ako smo mi zemlja, kojoj vrsti zemlje pripadamo? Jesam li dobra zemlja, ili sam stena ili je u meni trnje? Moram priznati da se u meni, u mom srcu, nalaze sve četri vrste zemlje. Ponekad sam i ja tvrdoglava, gruba, jednostavno „zatvorena“ – i ne dozvoljavam da mi iko priđe. Ponekad se lako oduševim, obećam nešto, što kasnije ne mogu da održim. Zvuči li vam poznato?: Htela sam, ali nisam imala vremena, a onda me to oduševljenje prođe, a htela sam zapravo da to uradim. A ponekad me brige obuzmu, kao mnogo malih trnova, brige koje se pobrinu da ne mogu da dišem, da noću ne spavam i stalno se pitam: kako? zašto? zbog čega?. Ukoliko ove brige preovladaju, one će upravljati našom svakodnevicom, a onda više nema mesta za reč Božiju.

Na svaku od ovih površina u nama, Bog seje svoje seme. Jer Bogu nije samo stalo do toga kakvi smo danas. Njemu je stalo do toga šta mi možemo postati. Poklanja nam svoju reč upravo onda kada se krijemo pod trnjem ili kad sve odbijamo i sve odskače od nas kao od stene. Ili kada užurbano kao da nas neko goni, jurimo nekim svojim putevima. Upravo tada nam je još potrebnija reč. Bog, kao sejač rasipa svoje seme i ni od koga nikada ne odustaje. A ko zna, da li će ono što je danas trnoviti pejzaž, sutra ipak doneti plod?

Ako reč Božiju ponesemo u našu svakodnevicu, prihvatimo je, ako dozvolimo da seme Biblije utiče na naše potrebe i želje – ono tu može doneti roda. I to stostruko - i u našim životima.

Amin.