Poslednja nedelja po Bogojavljenju, 25. januar 2015.

 

Evandjelje po Mateju  17, 1-9

Šest dana kasnije, Isus sa sobom povede Petra, Jakova i njegovog brata Jovana i dovede ih na jednu visoku goru, gde su bili sami, i pred njima se preobrazi. Lice mu zasja kao sunce, a odeća postade bela kao svetlost. Tada se pred njima pojaviše Mojsije i Ilija i počeše da razgovaraju sa Isusom.

Petar reče Isusu: "Gospode, dobro je što smo ovde. Ako hoćeš, podići su ovde tri senice: tebi jednu, Mojsiju jednu i Iliji jednu." Dok je on još govorio, zaseni ih sjajan oblak i iz oblaka se začu glas koji reče: "Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji! Njega slušajte!" Kad su to čuli učenici padoše ničice i veoma se uplašiše. Tada im Isus priđe i dotače ih, govoreći: "Ustanite i ne bojte se." A kad su podigli pogled, ne videše nikog osim Isusa. Dok su silazili sa gore, Isus im zapovedi: "Nikom ne pričajte o ovom što ste videli dok Sin čovečiji ne ustane iz mrtvih."

 

„Gde ćete, gospodine Dekane?“, skoro zaprepašćeno me je pitala supruga gradonačelnika kada sam se krupnim užurbanim koracima uputio ka železničkoj stanici. Ispričao sam joj da idem na planinarenje u osamu, - a težak ranac sa šatorom, opremom, vrećom za spavanje virio je iznad moje glave. „I vi to zovete odmor?“, sa nevericom je odmahivala glavom. Prijatelj koji nam je u međuvremenu prišao, joj reče: “Pogledajte samo njegovo lice.” – Očigledno da sam tada sijao od radosti, tako da dalja objašnjenja nisu bila potrebna.

Ono što su tri izabrana učenika doživela tamo, da brdu sa Isusom, je sjaj – i to nemerljivo sjajniji od radovanja godišnjem odmoru. Ono o čemu mi ovde zajedno sa njima dobijamo, je slika Božije radosti u odnosu na preobraženje njegovog sveta. Njegovo lice je tako zasjalo, da se on milostivo sklanja iza jednog oblaka, inače bi smo isčezli.  Vidimo njegovu radost, što se jedan čovek, Isus, usudio da po svemu živi tako, kao da je večnost već prebrodila naš svet obeležen nevoljama i smrću. Pokušajmo da uhvatimo nekoliko zraka ove predivne priče: bilo da oni hoće da nas podstaknu, da prodru kroz nas ili da nas prosvetle.

Posle šest dana Isus vodi sa sobom Petra na brdo. Petar je pre toga repoznao da je on Hristos, Mesija, i hteo je da ga odvrati od njegovog puta stradanja. Pored njega su još braća Jakov i Jovan. Oni su već poželeli da rezervišu počasna mesta kraj Isusa. Dakle Isus vodi sa sobom ljude, čije namere nisu sasvim čiste. On zajedno sa njima dospeva u neopisivu situaciju, što Luter prevodi sa „preobraženjem“. Priča nam se da se to desilo šest dana kasnije. Posle 6 božijih dana stvoreni su nebo, zemlja i čovek – da li se ovde radi o novom čoveku? Šest dana je oblak prekrivao sinajsku goru (2.Moj. 24,16) kada je Gospod govorio Mojsiju i dao mu zapovesti, - radi li se ovde o nekom novom savezu? Šest dana je narod kružio oko grada Jerihona dok zidovi nisu pali (Isus Navin 6,3) – trebaju li ovde da padnu sasvim drugi zidovi – možda zid između vremena i večnosti? Šest dana čovek treba da radi – da li posle šest dana treba da se radi ono što je suprotno radu, da se radi na sebi i muci usled povreda i starih tereta života?  Radi li se o prisustvu, o prodoru svetlosti te neverovatne jasnoće koja poručuje, ti jesi i ostaješ voljen?

Mojsije i Ilija se pojavljuju. To znači da preobražena jasnoća ima veze sa istorijom. Sa tvojim predcima. Sa duhovnim nasleđem tvog naroda u sjaju i krivici. Nijedno osvajanje nekog planinskog vrha, puno uzbuđenja, te neće trajno preobraziti. Božija sila preobraženja je vezana za spasenje, za Božiju ljubav prema njegovom narodu. Za hiršćane nema jasnoće bez  Izraela, govori nam ova priča. Glas dolaz uz sve to kao treća komponenta, pošto nastaje transparentnost i otkrivanje korena spasenja. Glas iz oblaka, ako pri Isusovom krštenju, ali uz dopunu: „Moj ljubljeni Sin – njega slušajte!“ Tri učenika su kao pokošeni. Isus ih dotiče: „Ustanite i ne bojte se.“ To je prva rečenica koju čuju, pošto ih je božiji glas pozvao na duhovno slušanje. Uvek iznova to - biti podignut, uvek iznova biti dotaknut, da bi nam se uklonio životni strah.  Ne plaši se istine i jasnoće u svom životu. Ovde nam se govori ne plašite se kad se Bog približi nama ljudima. Jer u ljubavi nema straha (1. Jov. 4 od 17.stiha)

Tako ja primećujem za sebe: Gde su moje strane života koje se plaše svetlosti?  Ne mora da znači da su to u bukvalnom smislu reči mračne stvari. Moji delovi ličnosti koji se plaše svetla često imaju veze sa mojim idealima -  sa onim kakav bih ja voleo da budem i kako bih voleo da živim. Kod Petra vidimo kako se raspadaju njegovi ideali o prijateljstvu: Dobar prijatelj štiti druga i drži ga podalje od  patnje, tako je bar on pokušao. Još pre nego što se popeo na goru, morao je da nauči: po svaku cenu izbeći patnju - to nije Božiji ideal. Moje dobre želje sprečavaju Isusov putu spasenja, umesto da mu pomažu. Ono što nije volelo svetlost kod Jakova i Jovana je možda bilo njihovo verovanje da mogu da se obezbede kroz vezu sa Isusom, a morali su da nauče: kada u životu nešto hoćeš da osigruaš, to te odvaja od Boga.  

Slično kao njih trojca i ja se ponekad zaprepastim: gde sam ja mislio dobro, verovao da drugim dušama moram nešto da priuštim, da utičem na tuđi život, brižno ili kritički – a sve je pošlo naopako? – Gde sam to podlegao porivu ka isticanju samog sebe i  gladio svoju spoljnu stranu, svoj nastup, umesto da sam raščišćavao svoje unutrašnje stanje? Gde je moja vera više u službi odbrane od straha umesto u službi treninga poverenja? – Kada za mene nada, zapravo tajno znači: neka Bog ostvari moje predstave o izlasku iz neke krize ili o životu koji se isplati? Pošto ja još ne mogu da vidim, kako Bog želi da mi pomogne, moja nada se pretavara u to da on moju predstavu o budućnosti dozvoli da postane i njegova? – Ukratko: svetlost na brdu Preobraženja me poziva i očekuje od mene da sve što je mutno, nejasno, da i one strane moje ličnosti koje se boje svetlosti, jednostavno tu ostavim da ih Bog razjasni. Da me učini svetlim do samog dna moga srca.  

Petar hoće da zida senice. No oblak dolazi i odlazi kad on želi. A naša mudrost da ga shvatimo ili obuhvatimo nije dovoljna. Ali to se ne prekoreva, jer mi na neki način  moramo primimo Boga koji je nedokučiv, pa čak ako je to kao kod oca deteta koje ima epilepsiju, koji dole u podnožju brda Preobraženja već čeka i moli za isceljenje. Kada mu Isus skrene pažnju na njegovo nejasno, nečisto srce, on kroz jauk moli ono što je najjasnije kod čoveka – tako providno, tako otovoreno za Boga, kao što samo ranjeno srce može biti. Otac uzvikuje: „Verujem!Pomozi mojoj neveri!“ (Marko 9.24) I doživljava: upravo ranjena srca, srca koja vole, ona su senice u koje Bog ulazi – i u njima ostaje.

Amin

Hans-Frieder Rabus