1. nedelja po Bogojavljenju, 11. januar 2015.

Isusovo krštenje - Evanđelje po Mateju 3, 13-17

Tada Isus dođe iz Galileje na Jordan da ga Jovan krsti. A Jovan htede da ga odvrati govoreći: "Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš k meni!" "Pusti sada", odgovori mu Isus, "jer treba da ispunimo svu pravednost." I Jovan ga pusti.

Kad se krstio, Isus odmah izađe iz vode, a nebesa se otvoriše i on ugleda Božijeg Duha kako silazi kao golub i spušta se na njega. A glas sa neba reče: "Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji!"

Kako  naći svoje pozvanje? Isusovo krštenje je jedinstveno i istovremeno daje odgovor na naša pitanja: Ko sam ja? Zbog čega sam na ovom svetu, i koji duh će određivati moj život i moje postupke? Ova pitanja se posebno javljaju na životnim prekretnicama: kada deca u pubertetu ispituju granice, oblikuju svoje telo u teretanama, ispituju granice kroz sprtske aktivnosti, izlažu ga ili skrivaju garderobom, tragaju za sobom. Sledeća prekretnica je možda u sredini životnog doba, kada čovek traži novi početak u poslu, ponekad i u partnerstvu i neretko dolazi do spoznaje: uprkos svim uspesima i spolja gledano, uspešnom životu, nešto nije kako treba. Ili možda, kada stariji čovek pati što mnogo toga više nije kao ranije, javlja se isto pitanje: ko sam ja, sada kad me telo i um polako izdaju? Gde ću ja biti pozvan?

Ko sam ja? Prvi odgovor koji Isus nalazi za sebe glasi: I ti si samo čovek. Sasvim si normalan i ideš putem koji svi od rođenja do smrti prolaze. Ili oštrije rečeno: ti si sasvim običan grešnik. Jednostavno čovek, -  a deo toga – biti čovek pdrazumeva greške. Samo si čovek, kaže Isus sebi i odlazi Jovanu na Jordan. – Jovan Krstitelj, međutim to ne prihvata tek tako. „Ti mene treba da krstiš, a ti dolaziš k meni!“ Jovan je sa velikim žarom propovedao pokajanje. Prikazivao je ljudima kako je to, kad stojite pred ruinom svog života. Njegove slike su: božiji sud, koji mi preti ako nastavim da živim kao do sada. A on je apelovao: možeš da se promeniš, ako to zaista želiš. Zaprepasti se nad svojim životom i pokaj se, pa se krsti, što zapravo znači, kaže Jovan: daj da ti se operu gresi. – Jovan odbija da od Isusa zahteva ovakvu duhovnu promenu, jer oseća razliku: Isus je već tamo, našao je sebe i Boga istovremeno, nisam dostojan ni da mu dodam vodu, a kamo li da ga krstim -uronim u vodu.

Ali Isus istrajava u tome: to je moj put. Moram da ispunim „svu pravednost“. Na jeziku evageliste Mateja to znači: Isus je potpuno čovek. On od samog početka sebe ne štedi ni od ničega ljudskog, a na kraju  neće biti pošteđen ničega nedljuskog. Pravi Bog postaje istinski čovek; pravednik ide putem svih grešnika. I tako Isus uranja u Jordan.

Ono što mu se događa kad izranja iz vode, više se ne može objasniti time da je Isus samo čovek, dolazi do potpunog ispunjenja krštenja i praštanja greha: Isus je sasvim „pizemljen“ („od praha si nastao u prah se vraćaš“), jedan od nas. No u ovoj situaciji to zanči: Isus je sasvim otvoren, otvoren za nebo, sasvim je blizu svog božanskog pozvanja. Nebo se otvara.  Sa koliko čežnje mi u vreme Adventa o tome pevamo: „O Sveti, otvori nebesa“ - pogledaj naše nevolje! (sithovi poznate adventne pesme prim.prev) Pevamo kao molitvu koja ide odozdo prema gore, a Isus prima otvoreno nebo sa visine. Duh, Božiji Duh silazi. Golub – je i Noju doneo znak novog života. To znači da smrt i pad ne ostaju pobednici u svetskim događanjima. Duh Božiji bira čoveka, kroz koga deluje i stvara novo. To je ono što se o Isusu ovde govori na jednistven način, a istovremeno je to božanska istina i njegova želja za svakog od nas. Njegov Duh želi da se spusti i u moj i u tvoj život, kako bi mi njegov dar života prihvatili i postali i činili ono na šta nas je On pozvao.

Na primer večeras možemo da izdvojimo vreme i da se u molitvi prisetimo svog krštenja: Bože, i ja sam kršten u tvoje ime. I meni si podario svoj Duh života. Pokaži mi, šta tvoj Duh sada želi da čini kroz mene.  – Verujte: nema ničega u meni što je suviše malo, beznačajno, previše bolno ili slabo - sve mogu da iznesem pred Gospoda. Jer na osnovu svih osećanja i iskustava, onih lakih i onih teških, Bog od nas oblikuje novog čoveka, onog koji treba da postanemo po njegovom obličju.

A onda glas, koji govori: moj ljubljeni Sin! koji Isusu daje podršku za negov put, a daje  i božansku čast njegovom pozivu. „Moj ljubljeni Sin“ – iza ovog glasa nalazi se lice Božije koje sija od ljubavi, lice koje mi ne možemo da vidimo, jer nijedan čovek ne može da vidi lice Božije, - lice sjajnije od Sunca, lice koje gori ljubavlju mnogo jače od bilo koje zvezde. No to je povod da se pitam sa zahvalnošću i svestan: Ko se meni toliko raduje, da se i sam u sebi radujem? Mi to jedni drugima poklanjamo u ljubavi još od samog početka. Na primer, lice oca ili majke koje se naginje nad bebom i osmehuje joj se, umiljava. Svakom čoveku je to potrebno, inače će usahnuti - lice koje ga obasjava. Mi to jedni drugima činimo po Božijem nalogu, a da to i ne primećujemo, jer beba je toliko slatka da moramo da joj se osmehnemo. Taj Božiji zadatak mi ispunjavamo u svakom drugom obliku ljubavi, kada lice nekog čoveka počinje da sjaji, a pri tom bez reči govori: ti moj voljeni! Od toga živimo, od onog: „Da te obajsa Gospod licem svojim!“(4. Mojsijeva 6,25)

Glas otkriva: Ljubav Božija daje ton svim našim traganjima za pozvanjem. „Pozvan si na ljubav, jer sam te ja prvi voleo. Moj ljubljeni sine. Moja ljubljena kćeri.“ Pozvan da slediš Isusa, čije krštenje pokazuje: On je jedan od nas – ali nije kao mi. U njemu se ostvaruje i daruje nam se ono što ćemo sada zajedno pevati: Isus je došao, izvor milosti, izvor našeg pozvanja na život.

Amin.

Hans-Frieder Rabus