Badnje vece, 24. decembra 2014.

Božićna priča: Evanđelje po Luki 2, 1-1-20

U ono vreme pak iziđe zapovest od cara Avgusta da se popiše sav svet. Ovo je bio prvi popis kada je Kvirinije upravljao Sirijom. I svi su izšli da se popišu  - svako u svoj grad. Tako i Josif ode iz Galileje iz grada Nazareta gore u Judeju u Davidov grad koji se zove Vitlejem, zato što je bio iz Davidove kuće i porodice, da se upiše sa svojom isprošenom ženom Marijom koja je bila trudna. A kad su bili onde, dođe vreme da ona rodi, i rodi svoga sina prvenca, te ga povi u pelene i metnu u jasle, jer za njih nije bilo mesta u gostionici.

A u istom tom kraju pastiri su noćivali pod vedrim nebom stražareći kod svoga stada. I anđeo Gospodnji im pristupi i slava Gospodnja ih obasja, te se uplašiše vrlo. Anđeo im pak reče: ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu, zato što vam se rodio Spasitelj u Davidovom gradu, koji je Hristos Gospod.  I ovo vam je znak: naći ćete dete povijeno u pelene gde leži u jaslama. I odjednom se sa anđelom stvori mnoštvo nebeske vojske hvaleći Boga i govoreći: Slava Bogu na visini i na zemlji mir među ljudima koji su po Božijoj volji.

A kad anđeli odoše od njih na nebo, pastiri govorahu jedan drugom: hajdemo do Vitlejema da vidimo taj događaj o kome nas je Gospod obavestio. I žureći odoše pa nađoše Mariju i Josifa, i dete gde leži u jaslama. A kad videše, objaviše što im je rečeno za ovo dete. I svi koji su čuli, zadiviše se onome što su im pastiri rekli. A Marija ja pamtila sve ove reči i razmišljala o njima u svom srcu. I pastiri se vratiše slaveći i hvaleći Boga za sv što su čuli i videli onako kako im je bilo rečeno.

"Videti priču"

Znate li šta je bilo na današnji dan pre tačno sto godina? Tako je, bio je 1. Svetski rat i front na zapadu je bio utvrđen. Nemci, Englezi, Francuzi, Belgijanci bili su u rovovima, u beznadežnoj ogorčenoj borbi jednih protiv drugih. Vojnici su pod artiljerijskom vatrom strašno patili zbog hladnoće, vlage i straha od smrti. Na Badnje veče neki nemački vojnici postavili su nekoliko jelki na rubove svojih rovova i zapalili božićne sveće. Drveće su im poslali iz domovine, naravno s namerom da pojačaju borbeni moral jedinica na forntu. No, znate li šta se dogodilo? Neprijateljski vojnici nisu mogli da veruju svojim očima. Božićne jelke na sred fronta?! Tu i tamo vojnici obe strne su se usuđivali da napuste svoja skrovišta. Božić je. „Hajde Nemci, pevajte vaše Božićne pesme“, dovikivali su sa suprotne strane. „A vi ćete nama pevati vaše britanske ili francuske Christmas Carols!” Susreli su se na ničijoj zemlji. Delili su poklone i cigarete, pokazivali jedni drugima slike iz svojih života. Sahranjivali su mnoge, mnoge poginule koji su danima unakaženi ležali po bojnom polju i održali zajedničko opelo sa sveštenicima koji su pratili vojsku. Komande obe strane bile su potpuno preplavljene ovim miroljubivim božićnim događajima. To nisu mogli da spreče. Mene je dotaklo pismo koje je jedan Englez poslao svojima: „Jadni nemački momci, zaglavljeni su u blatu isto kao i mi.“ U svom tom jadu rađa se jedan vid ljudskosti i poštovanja, u malom insertu sa fronta, kada Englezima, negde pred kraj prvog dana Božića od  nemačkih trupa stiže pismeno saopštenje: „Gospodo, pukovnik je naredio da u ponoć ponovo počne vatra, - a nama je čast da vam to stavimo do znanja.“

Vojnici koji su doživeli ovo Božićno čudo, su kasnije povučeni sa fronta i zamenjeni su drugim vojnicima. Zašto? Videli su lica neprijatelja i primetili: i to su ljudi, isto kao i mi. Kad vidiš lice čoveka, dobro ga pogledaš, onda posle toga više ne možeš da pucaš u njega.

Vidite, zato nam evangelista Luka priča da su pastiri išli da vide Hrista, da bi i mi to mogli da ponavljamo u duhovnom smislu, da bi učili da u krhkom, osetljivom detetu prepoznamo Boga. Da primimo duboko, duboko u sebe: Lice je nešto sveto. Ono nas povezuje sa Bogom. „Lice“ – tako Biblija naziva božiji odsjaj iz čovečijih očiju i njegove mimike. A u lice ne smeš nikad da udaraš ili pucaš. Inače povređuješ samu svetost života. Ogrešiš se o Boga, koji na ovaj svet dolazi ranjiv u vidu tog deteta.

„Hajdemo do Vitlejema da vidimo taj događaj o kome nas je Gospod obavestio.“ A kako ćemo mi to da uradimo? Mi, ovde prisutni, u Beogradu, a iz nekoliko nacija? Kako da vidimo Božiju priču u ljudima i da naučimo da je prepoznajemo? Pihvatiti tajnu Hirsta-deteta i primiti: Spasitelj, rođen -  za nas, rođen za naš mračni, ratom i terorom potreseni svet. Na svet je došao čovek koji može i hoće da iznutra isceli i rane mog života i da me poveže sa Bogom. O, što želim da je vidim, sve dublje da vidim, tu predivnu priču: koja kažeda borbe i ratovi neće zauvek imati poslednju reč. Da pesnica i oružnje neće do kraja svih vremena odlikovati naš svet. Želim da naučim da je geldam, priču koja se tu događa. Želim da i mene zarazi to čudo mira, neverovatno kao vojnike onog vremena na zapadnom frontu. Ali za Božić ne moraš čak ni veru da imaš. Samo se upusti u to i da gledaj očima srca: Da, mir na zemlji, - to dete u jaslama ga otelotvoruje: ranjivo, a neukrotivo, onako kako samo dete to može da bude u svoj svojoj životsi i snazi koja raste....

Kada sam svoju decu ili unuke vodio na spavanje, posmatrao sam ih u tišini još neko vreme dok su spavali. Tada je u meni postajalo još malo tiše. Ta blagodat koja se potpuno predaje, to nezaštićeno i beskrajno dragoceno dete čovečije! „Kako su slatki“, rekao sam možda sebi u tišini – i istovremeno primetio: „slatki“, ta reč je suviše mala da opiše što uspavano dete predstavlja. A taj tihi osećaj: reči nisu dovoljne, da bi se objasnilo to što ja tu vidim; ono „ja sam suviše mali za nešto tako veliko“, - mislim da je to trenutak kada me Bog iznutra proširuje. Gde postepeno, sasvim postepeno raste mesto za ljude, -  u sred mene, u mom srcu, kao što se kaže. Kad neko dete nađe mesto u drugom čoveku, mi to zovemo „trudnoća“. A kad neki već rođeni čovek nađe u drugom mesto i tu je siguran, zaštićen, to nazivamo „milost“ ili „ljubav".

Osećate li je i vi? – To je razlog i cilj, zašto nam Bog kroz evangelistu pred očima oslikava koliko je važno da „vidimo priču koja se dogodila na Božić“. Jer on želi da širi mesto u našim srcima, često uskim i plašljivim. Kako bi i mi došli do daha i do radosti – u svoj našoj životnoj užurbanosti, koja nas juri i sa našim životnim teretom, koji nas pritiska. I da lupanje i kucanje u našem životu ne prestane: ima li još mesta kod tebe? Raste li tvoj prostor za milosrđe?

Za nas iz Nemačke: sasvim konkretno bi to bilo mesto za izbeglice, a u našim srcima mesto za ljude drugih religija. Za ljude u Srbij možda: mesto za Rome – da imaju šansu da dobiju radnomesto. A mesto u glavi za bivše jugoslovenske komšije – da stari ili novi nacionalisti i dalje ne propovedaju netrpeljivost i da ne smeju više da seju mržnju. Već da sve strane počnu sa priznavanjem svoje krivice i da rade na pomirenju.

RASTE LI TEBI DRVO MILOSIT? pita nas Božić – O, da, Hriste, ti koji si došao na svet, ostani kraj nas i napravi sebi mesta! Da mi tako pametni, a tako siroti ljudi ne moramo uvek iznova da se udaramo u lice. Jer ono što vidimo u tom detetu, deluje: Vama, tebi i meni, - svima nama na svetu! – danas je rođen Spasitelj. Amin

 Hans-Frieder Rabus