Nedelja, 14.12.2014. (3. Advent)

Matej 11, 2-6

A Jovan je u tamnici čuo za Hristova dela, pa posla svoje učenike da ga upitaju; „Jesi li ti Onaj koji treba da dođe ili da čekamo drugoga?“ „Idite i obavestite Jovana o svemu što čujete i vidite“, odgovori im Isus. „Slepi opet vide, hromi hodaju, gubavi se čiste, gluvi čuju, mrtvi vaskrsavaju, a siromasima se propoveda evanđelje. I blago onom ko se o mene ne sablazni.“

 

Draga zajednice,

Čekanje. Zamislimo lica koja čekaju. Ljudi na stanicama, nervozno pogledaju na sat. Ljudi u čekaonicama kod lekara, čitaju novine, zevaju, nemirni su ili su se pomirili sa čekanjem. Pogledajmo pacijenta u bolnici, kad lekar kaže: Donosim Vam nalaz biopsije. Te oči, pune isčekivanja: donosi li mi dobre vesti ili mora da mi saopšti tešku istinu? A pogledajmo mladog čoveka kako čeka na peronu, gleda, izviruje. Eno je, sad je ugledao svoju devojku! Možda joj maše ili joj trči u susret: čekanje ljubavi – mi ne znamo koliko dug period čežnje i nestrpljenja predhodi tom  prisnom zagrljaju. Pogleajmo i čujmo decu koja čekaju na darivanje za vreme proslavljanja Božića ili pred njihov rođendan: oni ne mogu da izdrže to čekanje, taj neposredni trenutak. A pogledajmo sarca, možda skoro nemog ili pometenog. Njegovo lice, izborano tragovima života – čeka smrt koja ne dolazi. Čeka oslobođenje iz zatvora nemoći? Ili se polako gasi snaga za trenutak isčekivanja.

„Jesi li ti onaj koji treba da dođe?“ pita Jovan. Njegove hrabre reči o neprimerenom načinu vladanja kralja su ga odvele u zatvor. Propovedao je kao zastupnik za mnogo krupnije događaje: da će doći jedan, koji objavljuje Božiju istinu. Zove se Mesija, Hristos, Pomazanik. O njemu se raspituje zarobljeni Jovan: Jesi li to ti Isuse? Je ’l sa tobom počinje vladavina ljubavi, carstvo milosti u sred našeg ponosnog i mučnog sveta? Je si li to ti? O, molim te, molim te dođi! – toliko si nam potreban.

Odgovor. Da li je taj ogdovor da ili ne? Slepi opet vide, hromi hodaju – sva obećanja iz stare knjige proroka se dešavaju pred vašim očima. Dakle, odgovor je da. Kao što su ljudi kroz Isusa oživeli i nisu znali šta im se to desilo: to zaista postoji, moguće je. Moguće je da ozdravi čovek koji je već otpisan. To zaista postoji, da krotkost pobeđuje, da te poreklo iz romskog naselja ne čini autsajderom. Postoji i to da ne otvrdne svako srce od mržnje i pohlepe. A to da korumpirani carinik prizna svoju krivicu i obešteti prevarene, i to je moguće. Oko Isusa to se jednostavno dešava – dešava se to neverovatno DA Božije ljubavi.

A možda je odgovor ne, još ne sasvim – i mi moramo zajedno sa Jovanom i dalje da čekamo? U toj napetosti živimo i u sred tog životnog naprezanja Isus daje odgovor. Koji glasi: Vidi, šta sve nastaje. Vidi znakove božijeg života među svom tom  prolaznošću koja nas okružuje; oseti oslobađajući uzdah, tamo gde ti strah sputava dušu. A ako su ti pred očima rešetke kao Jovanu u zatvoru? Ako te je bolest prikovala, salbost obuzela, krivica koja te goni? –Odgovor je, nauči da prepoznaješ Hrista u onom što se već događa, a ne tek u onom što bi Hrist po tvom mišljenju morao da učini. Na taj način prirpemaš put Gospodu. I tako Gospod otvara put ka tebi.

Šta to nastaje? To mogu biti velike stvari: da posle duge borbe lekara, posle rehabilitacije i perioda na rubu očaja, ti postaješ zdrav i možeš da radiš. Ili očigledna posledica nemačkog varvarstva, podela naše zemlje, posle 40 godina se ukida:  unutrašnja pokvarenost režima se suočava sa krotkošću sveća pri lajpciškim molitvama ponedeljkom. No, ništa beznačajnije nisu ni male stvari– one su znaci Hrista koji dolazi. Recimo, neočekivana ljubaznost, neočekivana poseta radi utehe nekog ko pati ili nekoga ko se nazali u prihvatilištu za azilante. Pružena ruka izbeglici koja znači: vidimo vašu nevolju, mi nećemo da vas oteramo iz našeg grada.

Da zaključimo, ono što smo do sada sagledavali je: Kakvog je ukusa čekanje. Pokušali smo da saosećamo sa licima koja nas povezuju sa zarobljenim Jovanom. Ipak je tu – čujemo Isusa kako govori. On želi time da nam otvori duhovne oči za njegove znake. Dobićete i više od toga - tako ja razumem njegovo blagosiljanje na kraju.

„Blago onom ko se o mene ne sablazni“-  ja ne verujem da je Isus ovim rečima hteo Jovanu da poruči: Saberi se i potisni svoje sumnje. Ovu rečenicu ja razumem kao pravo blagosiljanje. Dakle, pre je razumem kao: Ako imam čvrsta očekivanja prema životu, prema meni, prema drugim ljudima, onda ću se lako naljutiti ako se nešto ne ostvari. Očekivanja i planovi su važni da bi se nešto postiglo. Ali u životu, kod ljudi, u našoj duši, blagoslov životnih planova lako može da postane prokletstvo. Mislim, nehotično mogu da kažem životu kakav mora da bude, a da pri tome i ne primećujem da živim zatvoreno, a ne otvoreno.  Moje zamisli, predstave o životu neočekivano postaju zatvoreni svet – a to nije ništa drugo nego zatvor koji smo sami izgradili. Ako vaspitavam decu sa suviše čvrstim očekivanjima, ja na taj način neću podsticati njihov razvoj. Kome je kroz očigledno i neprimetne roditeljske postupke dovoljno često stavljeno do znanja: ti zapravo treba da si drugačiji, - te osobe se ponekad ceo život bore da izađu iz okova tuđih očekivanja i da počnu da žive svoj život. 

Dobićeš i više od toga, suprotstavlja se tome Isus. Možeš jednostavno da živiš. Otvoreno i spremno da primaš. Možeš da daš prostora ljubavi, bilo da te ona potraži u zatvorima ili te preplavi u sred ispunjenog života. Možeš da živiš bez unutrašnjeg samoosuđivanja i bez fasade. Ta vrsta unutrašnjeg prisiljavanja je nestalo tako što Isus odgovara Jovanu: Gubavi se čiste, mrtvi vaskrsavaju, a radosna vest se upravo objavljuje onom ko je ne zaslužuje, ko je siromašan u duhu i siromašan u dobrim delima. Blago onom koga ljtnja zbog neostvarenih želja ne zarobi. Blago onom ko prihvati Mesiju, drugačijeg od načih očekivanja. On, ona – je otvoren, spreman je da prihvati neočekivanu ljubav Božiju. Otvoren za Hrista u sopstvenom životu – i u životu drugih ljudi. Amin!

Hans Frieder Rabus