Nedelja, 30. novemabra 2014 (1. Advent)

Matej 21, 1-10

Kad su se približili Jerusalimu i došli do Vitfage na Maslinskoj gori, Isus posla dvojicu učenika, rekavši im: ”Idite u ovo selo pred vama i odmah ćete naći  privezanu magaricu i uz nju magare. Odvežite ih i dovedite meni. A ako vam neko nešto kaže, recite mu: “Potrebni su Gospodu”, i onaj će ih odmah poslati.” Ovo se dogodilo da se ispuni ono što je rečeno preko proroka: “Recite kćeri sionskoj: evo, tvoj car ti dolazi, krotak, jaše na magarcu,  na magaretu, maldunčetu magaričinom.”

I učenici odoše i učiniše kako im je Isus naredio. Dovedoše magaricu i magare, pa preko njih prebaciše ogrtače, a Isus uzjaha. Silan narod je po putu prostirao svoje ogrtače, a drugi su sa drveća sekli grane i prostirali ih po putu. Narod koji je išao ispred i iza njega vikao je: “Hosana Sinu Davidovom! Blagosloven onaj koji dolazi u ime Gospoda! Hosana, na visini!” Kad je ušao u Jerusalim ceo grad se uskomeša, govoreći: “Ko je ovo?”

Draga zajednice,

Kada su letos naši reprezentativci zajedno sa selektorom došli u Berlin – kakav je to pozdrav bio! Beskrajno klicanje. Mahanje, vrištanje, pevanje – „we are the champions“- mi svetski prvaci! Svi mi. Ti poklici nisu samo značili: vi ste bili super, tamo u Brazilu, već i: mi smo super – mi smo ponosni na našu reprezentaciju, da ,mi smo ponosni na sebe same. Svečani dolasci i veselje kao posle svetskog prvenstva u fudbalu uvek pojačavaju i osećaj vrednosti same publike. Kada tapšem i kličem i moje svakovnevno, obično ja postaje veće. To svima prija. Zvezdama događaja, tamo gore u njihovom otvorenom autobusu, a i nama pešadiji.

Kada je Isus ulazio u svoj glavni grad, Jerusalim, bilo je sasvim drugačije. On i njegov tim nisu dobili autobus na raspolaganje. Isus je morao sam da se pobrine za prevozno sredstvo. Ljudi su takođe klicali, ali njhova pesma nije glasila: „Svi smo mi super!“, već: „Potreban si nam!“ – naime, Hosiana znači: Pomozi nam! (Ps. 118, 25) Pred Isusom nije prostrt crveni tepih. Već su ljudi, kako bi odali čast njegovom putu, skidali svoje ogrtače i polagali ih pred njegove stope. Je li Isus mahao i raspirivao oduševljenje, kao naši reprezentativci? Nije li on „ne otvori usta svojih kao jagnje za kljanje vođeno“, i ćutke ulazio? Da li je on uživao u tom klicanju njemu ili mu je to bilo neprijatno? – to ne znamo. Možemo samo da posmatramo njegove pojedinačne postupke, koje nam Matej ovde priča, a želimo i da se kao stanovnici Jerusalima, sa srcem spremnim da sluša, pitamo: Ko je ovaj?

„Evo, car ti dolazi“ – time evangelista citira iz Knjige proroka Zaharije. Tamo se obraća „Kćeri sionskoj“. To je ime od milja, koje Bog daje svom gradu Jerusalimu - Dakle, ono se odnosi na ceo narod, ceo odabrani narod. Međutim ja želim da ga čujem lično, da se odnosi na mene: Evo, tvoj car, dolazi k tebi. Ko je on?, pitam se. Ko to hoće da dođe u moj život? A kako mogu da se otvorim, da otovrim „vrata“ moje duše, - a šta je to što me čini zatvorenim?

Prva misao u meni je: Isuse, ti si toliko drugačiji! Biraš magarca, tovarna životinja siromaha, da bi ušao u grad. Za tebe bi u najmanju ruku bio prikladan konj, jer odaje bolju sliku. Ali magarac? – nije li to pre simbol podsmeha? – Ali na drugi pogled primećujem: To je namera, ne samo siromaštvo. Putujući propovednik Isus, koji izjutra često ne zna gde može da zanoći, on stoji iza svog siromaštva: seda na iznajmljenog magarca. Pritom, prosijava ko je taj koji moli za tovarnu životinju: „Gospodu je potrebno“, treba učenici da odgovore, ako im kažu: ne možete tek tako da uzimate našeg magarca! A Gospod, to je Kirije, Preuzvišeni, - koga smo i mi maločas prizivali sa Kyrie eleison – Gospode, smiluj se. Naj uzvišeniji kako na zemlji tako i na nebu, izabrani čovek božiji seda na običnu životinju da bi došao kod svojih. To simboliše: On ne želi da se ja plašim. On ne želi ni da budem zaslepljen znacima zemaljske moći: policijska pratnja, blistave državne limuzine, vojna parada. Upravo suprotno: borbena kola treba da budu odstranjena iz Jerusalima, kao i luk ubojiti, kaže prorok Zaharija.

Dakle: mir treba da uđe kad ja dođem, bez reči govori Isus. Božiji večni mir, koji hoće da prevaziđe i oslobodi naš večni nemir. A Božiji mir se blago probija, bez nasilja, a ipak nezadrživo. Kao kavasac u testu. Kao seme biljke kroz asfalt. Kao dete sovojim neposrednim poverenjem, kad traži ruku odraslog. Isus je ispričao mnoge takve priče, kako nam dolazi carstvo Božije sa svojim mirom. Mirnim ulaskom u grad, on ne samo da priča on to i čini. Izgleda da se nada da može da uđe još dublje kao nosioc mira, naime sve do našeg srca, tako često užasno tvrdog, kako bi ga promenio i učinio blagim.

Isuse, ti si drugačiji. – Toliko o mojoj prvoj pomisli na pitanje ljudi: Ko je ovaj, koji dolazi?

Druga misao: Isuse, ti si car. – Bio sam sveštenik u vitemberškom prestoničkom gradu sa dvorom. Ponekad se pred neki prijem ili  humanitarnu akciju govorilo: i  Nj.KV dolazi – i ja sam primećivao:  ljudi su imali određeno poštovanje kad su to izgovarali i pritom su se malo osmehivali. Jer NJ. KV znači „Njegovo kraljevsko visočansvo“. Odnosilo se na Carl Herzog von Württemberg, kome je pripadala ta titula. A osmehivanje je odnsilo na to da se kraljevi baš ne u klapaju u našu današnju demokratiju. Ali kad sam ga susreo, osetio sam unutrašnji glas: ispravi se, mii-rno! Priberi se! On je nešto posebno! – U pravoslavnoj liturgiji se pri takozvanom „malom vhodu“ priziva: „Mudrosti! Stoj uspravno!“ (na staroslovneskom ΠΡЕМОЧАРОСТЬ, ПРОСТИ). Na taj način se na svakom bogosluženju potseća na Isusov ulazak u Jerusalim: djakon nosi Bibliju kroz crkveni narod sve do široko otvorenih srednjih vrata, takozvane kraljevske kapije, i kroz nju dalje iza ikonostasa. Zanačenje toga je: Reč Božija, sam Isus ulazi.

Stoj uspravno! Car, koji me prihvata samim tim što je tu. On sibolično prikazuje: jedno treba da je na vrhu, jedno da vlada u meni. Car Isus, me pita: ko ili šta zapravo sada upravlja tobom? Vlada li u meni kupac, koji me tera u lov za ovim ili onim proizvodom? Ili je to diktator termin-planer, koji ne samo da iscepka moj dan nego i celo moje biće? Ili šta je to drugo? Osipanjem, zove stara crkva te vladare mog života, i ispituje puteve kako da mi postanemo vladari nad tim silama osipanja, pa savetuje: Veži svoje biće za jednog, za Isusa, za Božanskog cara. On će ti pomoći, da uvek iznova  izbaciš iz sebe što je rasuto. Nije slučajno što se neposredno po Isusovom ulasku u hram govori: mora da se očisti kad car dolazi! Očisti – i ogrtače su mu stavljali pod noge. Od mene ne moraš da se kriješ, kaže ovaj car: S ljubavlju vidim tvoje rane i jednim pogledom isceljujem ono što boli. Da, čak iako si napravio neku glupost, predaj mi to: ja ću sesti na tvoja magarenca, kako bi ti bio sasvim slobodan za moj božasko blagi duh, koji bez nasilja donosi mir.  

Hans Frider Rabus