25-03-2018 Cvetna nedelja

Isaija 50, 4-9                      Cvetna nedelja        

 

Povod da razgovaram sa umornima bila mi je jedna porodica u kojoj su naizmenično otac ili majka morali da idu u bolnicu. Depresija. Bolesno umorni od života. A ćerke pune života su pokušavale da se iz toga izmigolje i nalazile utočište u omladinskoj grupi u crkvi. Bilo je više takvih domova u kojima je, kada sam ih poećivao, na dovratku stajao nevidljivi natpis “Toliko sam umorn/a…” Dubokoumnost i melanholija kod Švaba, posebno kod bogobojaznih, ponekad uđu u nezdravu vezu. Ukratko: pozivao sam na razgovor u sveštenički dom.  Često smo posle prvih ramenjenih reči pričali o ohrabrujućim Biblijskim tekstovima koje sam predhodno izabrao. Onako među nama, smo ga nazvali “Klub umornih i opterećenih”, jer na moje iznenađenje među tim ljudima je bilo i mnogo humora. Neki su znali i sami sebe da zagrle. Drugi su bili u zaista teškom psihičkom stanju, tako da u nekim susretima u našoj grupi nisu mogli ni da definišu kako se osećaju. Umor se odražavao na njihovoj ukupnoj pojavi. I već je bilo mnogo učinjeno ako se nakon sat vremena u grupi dogodio neki prodor osećanja: bio sam među ljudima koji razumeju kako mi je, a da ne moram ništa da kažem. Oni su bili uz mene kada su mi drugi stavljali do znanja: „nemoj da me uvlačiš u svoju životnu muku“! Ponekad se događalo da su neki iznova morali u kliniku. Ali sada su uz njih bili ljudi koji su govorili: „Dobro je što si se na vreme odlučio na to. Dođ nam uskoro, a mi ćemo te posećivati!“

Onako mlad, jednostavno sam probao. A sigruno je da nisam uvek bio dobar voditelj. Nisam ni mogao da znam: Koje su to sile koje ljude ipak drže uživotu i kad nas napusti sva snaga? Zajedništvo? Lekovi? Ohrabrenje iz Biblije? Sušati dubinom svog srca? Sopstvena volja: „saberi se...“!? Ljudi za koje živim i brinem se? Ili pomaže samo još čudo Božije, - kada si toliko duboko potonuo? – Čak ni toliko: pogodilo me je i činilo da se osećam bespomoćnim i ljutim na Boga, kada je stigla vest iz klinike: upravo sada kad joj je bilo malo bolje, ona se ubila - majka dve devojčice.

Čini mi se da prorok Isaija u našem tekstu za propoved govori o osobi u kojoj se skupila sva nevolja, svo saosećanje, sva bespomoćnost, povređenost koja slama i sav bes i koja je sve to rasporstrla pred Božijim očima. Razgovarati sa umornima, smatra da je za to poslat. I to, u parvo vreme da govori sa njima – to znači: pre nego što bude prekasno. Ali i da govori tek kada je to drugom potrebno i od pomoći, - ne da ga samo površno teši ili da mu čak pridikuje. Umeti “govorti sa umornima” ima veze sa Bogom, reče neko.

On se u Bibliji zove “Sluga Božiji”. Mogao bih ga nazvati: Sapatnik Božiji, onaj koji sa nama nosti životni teret, Tešitelj u životnoj tami, Utvrda i Trpeljivac Božiji, onda kada  postane tesno i javlja se zlo i opasnost. Jasno osećamo da Sluga Božiji nije samo Pomoćnik, Anđeo, Samarićanin koji povija rane. Već je možda i žrtva, zastupnik?- naime, neko ko je svoje telo izložio sili života i ljudskom nasilju. Svako jutro ga Bog poziva i osposobljava da svojim uhom osluškuje ljudska srca, tako što svoje unutrašnje uši predaje Bogu i daje da ih on pročišćava, usmerava i senzibiliše. Po pravoslavinim običajima na krštenju sveštenik četkicom sa uljem za pomazanje po redu dodiruje čelo, oči, uši, nozdrve, usta i grudi odojčeta. Što znači “otvoriti čula” – krštenje treba u prvom redu da osposobi čoveka da uopšte može da čuje i prepozna Boga i da svoj život usmeri prema njemu, jer sam po sebi nije u stanju da prevaziđe svoju egocentričnost.

Ali otkuda baš kod Božijeg Služitelja toliko predanog utesi, sve te slike nasilja, udaraca, čupanja brade, pljuvanja? Otkuda to, da prvi dašak dobrote, izgleda, priziva nagomilavanje zla i otpora?  - Pokušao sam da opipam taj bezdan u ljudima: ako neko može da čuje i kako trava raste, dakle veoma osetljiva osoba, koja mnogo toga prima na sebe, koja vidi opasnost i tamo gde niko ništa zlo ne misli - takva osoba može vrlo brzo da nervira ljude i oni pokušavaju da odagnaju takav duh. Ako neko sluša svoju savest, kritički se odnosi prema oštem stavu prijatelj-neprijatelj, ne učestvuje u sužavanju ljudske sposobnosti rasuđivanja i horizonta odgovoranosti na format jednog tvita, već protestvuje - on će vrlo brzo da oseti suprotan vetar od moćnika i bukača u svojoj zemlji. Ljudi koji slušaju nešto drugo, osim onoga u šta se vođe uzajamno ubeđuju, postaju nepopularni. Važe za one koji narušavaju mir, a u određenim krugovima čak za državne neprijatelje. Ko je Boga slušao više od ljudi, još nikad nije dobio masovni aplauz.

Ali nama su potrebne sluge Božije sa otvorenim uhom i srcem. Mi živimo na osnovu njihovog angažovanja za nas, od utehe i podrške, od snage i orijentacije izvan naše sopstvene životne tegobe, koju oni otelotvoruju. U sluzi Božijem u Isaiji, hrišćani vide ukaz ka Isusu Hristu, koga nazivaju “Jagnje Božije” – po poslednjoj pesmi o Božijem sluzi u Isaiji 53. “On je uzeo naše slabosti i poneo naše boli.” Nosio je naš teret “kao jagnje kad ga vode na klanje“. Zato treba sa zahvalnošću i strahopoštovanjem da u Isusu vidimo Tešitelja i Poslanika koga Bog nama šalje. Ali ne treba ni da osporavamo jevreski način razumevanja ove slike, gde oni ovakve Biblijske odeljke čuju sasvim drugačije, naime, u skladu sa neuporedivom istorijom patnje svog naroda.

„Klub umornih i opterećenih“ smo šaljivo nazivali naš kružok. Ali ako se pogledamo danas na ovom skupu, mogil bismo neočekivano i sami tu da se svrstamo, ako se to i nama desi. „Dođite k meni“, rekao je Isus, Božiji sluga, „svi koji ste umorni i opterećeni“ (Matej 11,28). On je na sebe preuzeo naše nevolje, depresije, terete i beznadežnost. Podmetnuo je svoja leđa onima koji su ga mučili zbog nepoljuljane, samilosne ljudskosti. U sopstvenoj smrtnoj muci na krstu je izneo sve naše nedaće. Uskliknuo ih je prema Bogu i svojim poslednjim izdahom sve ih dunuo u sred Božijeg srca. I otuda se obistinilo trećeg dana, ono što Isaija – Božiji sluga naslućuje – što je obećano u Hristu i u odnosu na naše patnje, našu smrt: „Gospod Gospod mi pomaže – neću biti izvrgnut sramoti.“

Amin

 

Ministar Hans-Frieder Rabus