2018-04-01 Uskrs

1.       1. Samuilova  2, 1-8a         Uskrs                

 

Naše držanje, pokreti ponekad govore mongo više od reči. U mislima vidim starijuj ženu bez dece, koja korača za sandukom: povijena glava, težak korak. Nad grobom buket cveća kao da ne dâ da ga otmu iz njenih drhtavih ruku. Deo nje pada dole za njim. Od sada je sama -  nakon desetine godina života u ljubavi. Tako vidim i Očeve ruke i njegovo lice svo u suzama: nije dozvolio da drugi nose dečiji kovčeg. Pritiska ga k sebi  poslednjim očajničkim milovanjem, pre nego što moraju da ga polože u mračnu zemlju.

U mislima vidim one žene koje potištene od bola i tuge na Vaskršnje jutro odlaze do zatvorene grobnice u kojoj leži njihov voljeni Isus. Mirisno ulje u rukama, koje zadržava miris cveća. Dodirnuti ga poslednji put, pomilovati, pre nego što strašna prolaznost ne dovrši svoje delo. One idu u susret neverovatnoj vesti: “Nije ovde onaj koga tražite. On je vaskrsnuo!” kaže im anđeo i šalje ih nazad. One treba da su prve glasonoše i da učenicima saopšte suštinsku objavu hrišćanstva: Hristos je vasksrsao. Smrt je mrtva. – Kakvo li je sada njihovo držanje tela? Možda im Ana, jedna od pramajki Izraela, može darovati reči da izraze neverovatnu veličinu:

                “Srce mi se raduje u Gospodu. Gospod mi dade pobedu. Nad neprijateljima glasno likujem, jer se radujem što si me spasao. Nema svetoga kao što je Gospod! Osim tebe nema ni jednoga! Nema Stene kao što je naš Bog! Ne govorite više tako oholo; neka vam bahate reči više ne izlaze iz usta, jer Gospod je Bog koji zna i on odmerava dela. Ratnicima luk se lomi, a posrnuli se opasuju snagom. Koji behu siti, pod najam se daju radi hleba, a koji behu gladni, više ne gladuju. Nerotkinja rodila sedmoro, a kopni majka mnogih sinova. Gospod ubija i oživljava, u Šeol obara i iz njega diže. Gospod siromaštvo i bogatstvo daje, unizuje i uzvisuje. Siromaha podiže iz prašine i ubogoga uzdiže s bunjišta da ih posadi uz kenževe i odredi im počasna mesta.“  

Sećate li se priče o ovoj Ani? Godinama je bila bez dece, morala je da podnosi gorko zapostavljanje. Potpuno dotučena u hramu moli za dete. Bez glasa, sa bolom u duši pomeraju se njene usne, tako da sveštenik misli da se bori sa rečima kao pijanac. On hoće da je otera – nju, koja nije niko i nema šta da kaže... Ali Bog uslišuje njenu molitvu. Sinu daje ime „Samuilo“. Što znači: „Bog me je uslišio“. I sada se Ana moli glasno i kliče reči koje i danas za nas predstavljaju pomoć za izraz uskršnje radosti. Uzdignute glave, telo puno energije, sprena je za otvoren pogled. „Šta belneš?! – pitaju ponekad preteći, mlađi muškarci u Nemačkoj. Žele njega ili nju da nateraju da pognu pogled, da se podčine. Inače se brzo potpomažu pesnicom da bi drugog unizili. „BLENEM!“ – jer „Bog je onaj koji zna“.

To prva od dve Hanine rečenice koje kao pod punim električnim naponom preskaču preko tri hiljade godina i prate žene pred Isusovim grobom, a nas danas upućuju na silu vaskrsnuća. Gospod je Bog koji zna! To se govori onima, koji su možda i među nama danas, koji u duši nose neizrecivu patnju, brigu, bolest, teret, koji ni na ovo najradosnije uskršnje jutro neće da se odmakne od duše. Bog koji zna: koji je u mojoj koži i koji zna za moje patnjne, strahove, ožiljke, jer mu ja nisam nevažan. On se upušta sa nama – u sve! Toliko je to oslobađajuće! Bog koji zna. On otvara vrata tela i duše, tamo gde se osećamo zarobljeno kao u grobnici strahova i briga. Ti to primećuješ, znaš o meni, Bože života.

Bog svakako primećuje i ono što ne bi trebalo da zna. Kao na primer pre punih dvadeset godina kada se htelo samo da trava poraste nad u bijenim u Srebrenici: Bog zna, pred njim će se dela odmeravati. U njegovo ime ne sme trava da poraste nad bezimenim grobovima! Jer, Vaskrs je! Što znači: groboni ne štite i ne skrivaju nedela zauvek. – Tako i danas: Ti si Bog koji zna o trgovini ljudima, iskorišćavanju, neotkrivenom zlostavljanju dece koji se dešavaju iz dana u dan – a niko to ne želi da primećuje... – Taman posla! kaže vaskršnja poruka male Ane uzdignute glave. Ni jedna pretrpljena nepravda, ni jedan uzdah namučenih neće nestati bez traga. Vaskrs znači: Bog daje pravdu onima koji pate. On poziva na odgovornost one koji čine nasilje. Demonstrativno rasvetljava Bog najmračnije grobnice, tako što Isusa izvalči odatle. Od sada važi: neće pobediti zataškavanje i zaboravljanje, patnja i smrt. Već život, božanska jasnoća, ljubav.

Druga silna reč iz Anine vaskršnje molitve je prava smelost za našu prosečnu duhovnost. Mi se rado upuštamo u odnos sa „dragim, milostivim Bogom“. Prizivamo ga u zaštitu i za blagoslov, na onaj način kako mi to zamišljamo i da bi nam one neželjene stvari skino s vrata. Ali, Ana se moli ovako: „Gospod ubija i oživljava, u Šeol obara i iz njega diže.“ (stih 6) – Ja to ne mogu da pojmim koliko sveobuhvatno, veliko Ana razmišlja o Bogu! Zar i ono što naviše osporava naš život spada u puteve koje Bog vodi? Osećamo: iako ovu rečenicu – Hana svrstava u hvalospev! – to ne rešava zagonetku mnogih strašnih smrti. No ja osećam kao da nas mala Ana velike duše brižljivo prihvata za ruku. Sva naša pitanja i tuge, naše nade i neverovanje ona izvodi pred Boga. Ona zna, od Boga se nigde ne možemo otrgnuti. Bog te nigde neće ostaviti, veruje ona, ma kakva tama bila oko mene. U svemu je Bog Gospod, a ne puka slučajnost ili loši geni. Ne, to Bog vodi, spuša do smrti, a i nanovo uzdiže u život.

“Šta bleneš?”, preteći pita najmračniji od svih nasilnika – smrt. Ona hoće da joj se bezpogovorno predam. Hoće da moj život čini malim i suženim: da sve moram da doživim sa puno straha i nemira. I pitanje novca, užitka, osećaja moći – jer vreme izmiče. No, Vaskrs mi daje hrabrosti, da se tom majstoru zastrašivanja u oči kažem : BLENEM! Znam da ćeš na kraju udariti u želji da me slomiš, ali kada me polože u zemlju, Hristos me čeka.  On je predamnom i za mene “sišao u pakao”. Da bi kako mene tako i sve druge otuda izveo u zemlju, gde više nema pognutih glava. Gde su tuga, strahovi i nevolja prevaziđeni. Bićemo visoko uzdignute glave kada se reše sve zagonetke, sve životne tame – i ugledamo Hrista “licem u lice”(1. Kor. 13,12) u Vaskršnjem svetlu ljubavi. 

Amin.  

 

Ministar Hans-Frieder Rabus